Стражилово

зор и погледао доле, ни тајина ни сланине није било. Да ли су то комшинске мачке у сласт збрисале, или је стара госпа преко ноћ покупила, Бог ће зар један знати. И што се дан за даном све даље и даље низао, мени је бивало све теже. Тешко ми је било, просто или да полудим, или да какво чудо створим . .. Једно пре подне сретох малишу на улици кад се враћаше из школе кући. Зауставих га и узех га за руку. — Хајде, да ти чика купи алве — рекох му полугласно и поведох га у побочну улицу. Он се ирво добро обазре око себе, стидљиво ме погледа у очи и пође као мало затежући се. — Шта радите? Јесте ли сви здрави? питах га ја путем. После подужег ћутања (јемачно се још стидео, што сам га онако ухватио у крађи) проговориће<ш чисто кроз зубе: — Здра, л смо . . . само је сеја непрестано слабуњава . . . — А шта јој је? — Не лежи, али је онако слаба и непрестано везује главу марамом . . .

И ту заћута, али после кратког ћутања настави: — Право да вам кажем, непрестано се свађа с наном . . . свађа се због вас . . . Вас нана грди, а њу још и горе, и каквом је не назива . . . Пре ми је сеја дала једно писамце да вам га дам, али ми га нана у кујни узела из руке, и после је било много ларме . . . Ваљда сте то и ви чули ? . . . Ја сам добио батина од нане, а сеја је хтела да се отрује . . . Утиснух му стопарац у коштуњаву ручицу и одох даље, не могавши издржати више таква мучења. Оплакао сам ту радозналост. И што сам више о целој тој ствари мислио, све ми се више заплетала и увијала у некакву тајанствену маглу. Злост према сатанској дупш старе госпође поче у моме сећању будити моменте слутње и страха. Долажаше ми на памет, да сам ја негда — али то је поодавно било, још за време моје »вандровке по свету« — сањао неколико пута баш ту исту жену, како ме, као каква нечастива саблазан, јури, а мени се ноге у коленима одсецају, па као падам немоћан у прашину . . . Чед. А. Пошпт!,

(Свршиће се)

—^лгаММ\1\Г

ВЕЧИТИ МУЖ

ПРИПОВЕТКА Ф. М. ДОСТОЈЕВСКОГ ПРЕВЕО МИЛИВОЈ МАКСИМОВИЋ. (Наставак)

IV Жена, муж и љубавник Спавао је врло тврдо и пробудио се тачно у пола десет; одмах се дигне, седне на ностељу и онај час почне мислити — о смрти „те жене". Изненадни синоћни глас потресао га је и утисак те смрти оставио је у њему неку смућеност па чак и тугу. Та смућеност и туга беху само заглушене синоћ, јер, док је био Павле Павловић, врзла му се непрестано по памети сасма друга, чудновата мисао. Али сад, кад се пробудио, изиде му пред очи са необичном живошћу све, што се догодило пре девет година. Ту жену, покојну Наталију Васиљевну, жену „тога Трусоцкога", он је љубио и био њезин љубавник, када је својим послом (такођер парница ради неког наследства) провео у Т. целу годину — и ако у ствари није морао тако дуго остати; прави

узрок је била та веза. Та веза и љубав беху тако силно овладале њим, да је био као у ропству код Наталије Васиљевне ; он би био у стању без оклевања се одлучити на све, штогод би захтео и најмањи каприс те жене, па ма ствар била и најчудноватија и најбесмисленија. Ни пре ни после тога није овако што доживео. На крају године, кад је растанак био већ неминован, беше Вељчањинов у таком очајању — у оча.јању, и ако беше уговорено да ће растанак бити само на кратко време — да је предложио Наталији Васиљевној, да одбегне с њиме за увек ван Русије. Једино подсмевање и одлучност те даме (која је у почекту потпуно одобравала тај пројекат, али по свој прилици само из дуга времена или да се мало насмеје) могаху га одвратити од тога и присилити да отпутује сам. Па шта би после ? Није прошло ни два месеца после растан-