Стражилово

жшттт, МОЈЕ СИМПАТИЈЕ")

ЛУДВИК јЖ^ивај раскраљени самоубица бјеше најса^^бвршенија умјетничка природа, коју је деветнаести вијек запамтио. Чуством о љеноти бјеше тако прожет, да се у његовој дуиш већ никакво друго чуство зачети не могаше. Рекох чуство, а требао сам казати »кулТ У С<< > Ј е Р Ј е он заиста љепоту обожавао идејално, апстрактно, баш као какав савременик Перикла или цара Хадријана. Он не имађаше осјећаја ни за љубав, ни за отаџбину, ни за људство; најслађим женским пољупцима, најсјајнијим ратним подвизима, најбучнијој државничкој слави претиостављаше Вагнерове опере и ијесме Анакреонтове. Омир и Фидија бјеху ва њ несравњиво виши од Александра и Наполеона; а ако је која женскиња, мимо физичне љеноте своје, могла Д1 га за час занесе, то је била гркиња Сафа, која је о трагу двадесет и више стољећа пјесме пјевала. Виђосте ли му када слику? У Баварској нема, веле, једне отмјене цуре, која га не би у слици хранила. Па опет, тај Лохенгринов потомак не бијаше Нијемац ни по спољашности, ни по ћуди, ни но нагонима. Под гаравом косом блистало се ведро и пространо чело, као у какве старинске статуе; гледајући га у профилу, човјек се и нехотице сјећаше најљепших младићских типова из пјесама Омирових; врат му бјеше био и гладак, као у какве дјевојке; крупне, сањалачке очи, модре попут сталоженог мора; тијело гипко и жилаво, као у оних њежиих бораца Тиртејевих, које би човјек, док је на њима туника, узео за момице, а овамо, кад се шљемом покрију и у оклоп стегну, узмичу пред њима и најљући азијатски сатрапи. Па ипак, тај човјек и не знађаше, може се казати, што је женска глава. Идејално заљубљен у љепоту пластичну, не могаше ни да појми, е се човјек може да понизи до грубог контакта материјалног. Заручен још у раној младости са једиом њемачком кнегињицом, он ће у очи сама вјенчања отказати девојци за-

БАВАРОКИ дату ријеч, ма да свак жив знађаше, е му је цура дорасла и по красоти, и ио васиитању, и по роду свом. За што је тако поступао? Бог би га знао! Француски књижевник ОакШе Мепс1е8 приповиједа у свом роману Ее г(н VIег§е, како је окруњени младожења, шетајући се једном крај Лабудовајезера (8сћ\уапеп8ее) и маштајући сјетно невесело о љубави, набаеао нехотице на двоје младих чобана, што се на зеленој травици играху »ваљушкања«, од прилике онако, ка' и оно двоје српчади у Бранковој пјесми Враголије. Тај невини призор сполне љубави учини се младом краљу као блудна дрскост, као недостојна профанација опог чистог, прекаљеног чуства љубавног, како га он у својој глави замишљаше. Од тога часа замрзи страшно на љубав, а женскиње му постадоше несносне, тако несиосне, да ће једног дапа стрмоглавити у воду једну њемачку пјевачицу, којој се прохтјело бјеше да га кроз нјесму и особну љепоту измири са сполом, којему и сама припадаше. Другом ће приликом зазрети негдје у позоришту прекрасну жену: бјеше то једна руска грофица, удовица неког високог чиновника из Петрограда. Сву божју ноћ не диже очију с ње; она се тој пажњи одмах дови, и као да јој не би мрско, што је краљ погледује. Од те вечери настојаше Лудвик, да се увијек уза њу нађе: у позоришту, по игранкама, по јавнијем баштама, свуда; најзад изрази жељу, да би му љепотица једне ноћи дошла кришом у посјету. Она се испрва отимаше, али на крају опет пристаде. За ту посјету бијаше дао навлаш обложити црнијем саговима најљепшу дворску одају: свјетлост, падајући са висока, тек што је разгонила благу полутаму оног пријатног састаништа. Како измијенише међу собом прве ријечи, краљ, који је сав занесен мотријаше, замоли љепојку да се пред њим свуче гола. Она поцрвење до ушију, и стаде да се нећка; не би, вели, ни за што на свијету. Ал' се он лако не предаде, но све једнако мољаше, умиљато па опет заносно, напастујућ је

*) ДРУ ГИ низ: Оригинали и јунаци.