Стражилово

присутнијема настаде живахно одобравање, ухвати га краљ за обје руке и нрогласи својим приватним тајником. III Краљ је Лудвик носве ријетко са својим »двором« и својим народом у дотицај долазио; а није, бо'зна, чешће ни у јавност залазио. Задњијех година свога владања опћијаше са својим министрима путем посредника, а кад би га нужда нагнала да своју војску прегледа, он би обично смотру држао гдје на страни, далеко од вароши, и ником не бијаше допуштено, да на вјежбалиште приступи. Већи дио године живљаше осамљен у својим романтичким замцима, а кад би у град долазио, не силажаше никад на главној станици, нег> би сашао гдје у околици, па наставио пут у "затвореној кочији. Мирни монаковски грађани уочили би понекад дворску кочију, гдје јури у мраку, са спуштенијем завјесама. Гдјегод би се те завјесе лагано изнутра подигле, и онда би пролазници летимице зазрели блиједу, фантастичну људску прилику, са црним коврчастим власима и пла вим замишљеним очима, па би се махом уставили, скинули клобук и тихо прожуборили: ну-ти краља! Да ли ће се икад савршено упознати исихологија овог оригиналног владаоца, који се лаганом умном еволуцијом бијаше заплео у неку врсту мономаније, то је трудно предсказати. Али се већ сада смије и мора признати, да су многе владалачке врлине овога њемачког кнеза красиле, макар како о њему мислили државници берлинске школе. Он је њемачком народу одњихао неколико ремек-дјела, и једноме генију омогућио, да своје творничке особине потпуно развије. На жалост, та ремек-дјела не бијаху никакви нови топови, никакви војни проналасци, и присгаше кнеза Бизмарка прогласише баварског краља »умоболним«. Млади владалац, који настојаше да отргне своју отаџбину од прускога госпоства, те који истицаше заједницу културну супрот Бизмаркове заједнице »шиљастог шљема« ; млади владалац постаде нишаном прускијех сплетака, којима најзад и жртвом паде Али он не бијаше махнит у обичном, вулгарном смислу ове ријечи; он је

напросто био човјек, који је настојао, да се апсграхује од суштог живота, да се огради од свијета, који га је окружао, гледајући на њ са презиром и сажаљењем. Вањски свијет бијаше са свим у опреци са његовим бајним идејалима, и он се повуче у се и удеси себи свијет по своме калупу. IV К.ад му јавише да је спао с власти, он ту вијест саслуша равнодушно, скоро презирно, као да се њега и не тицаше; само хтједе да бечки и берлински љекари потврде његову неепособност за даље владање. Крећући се из пријестонице пут Бергског замка, на Старнбергском језеру, опрости се љубазно са свијем укућанима; а успут ћаскаше повјерљиво са својијем пратиоцима, интересујућ се живо за њихове личне ствари, као најдружевнији човјек на свијету. Ни по чему не могаше човјек .слутити, е је раскраљени владалац зачео грозну мисао, да сам на себе кидише; па ипак ће сјутрадан Лудвик учинити крај своме животу, стрмоглавивши се у старнбергско језеро, и повукавши за собом — случајно зар — домаћег љекара, који га у шетњи праћаше. Човјек, који је сам себе називао »пошљедњијем витезом«, а у ствари био »пошљедњи романтичар«, не могаше друкчије ни обршити. Његова скроз осјетљива умјетничка природа не могаше, да се измири са суровошћу стварног свијета. Жељан необичних, рафинисаних уживања, замрзи на живот, који му тек страном познат бјеше; сањало и саможивац, отуђи се човјечанству, а ово му се најзад освети. Ка' оно ти пјесник, који се узвишеним удејалима п та, а не борац, који се са стварношћу рве, морао је најзад да подлегне надмоћном утицају прозајичпости, попут цвијета, што се преклони на гранчици, опржен сунчаном лучом. Чудновата и загонетна природа од човјека. живјеће овај окруњени пропалица, баш са своје настраности, дуго и дуго у успомени народној. Он је преко земље прошао, као неко маштаније, а у историји ће његово име добити значење легендарно. Ја му се опет дивим. Марко Цар