Стражилово

79

цајем обновљене древности и француске углађености, они још нису изображени. Ова реч, тако често понављана, праведна је али је ваља равјаснити. На -први поглед Немци, као да се драговољније него Французи стављају у редове друштва и подвргавају његовим облицима. Док сваки разборит Француз набљудава обичаје, не држећи их се сујеверно, »изображени« (§еММе!;) Немац има спрам њих релиђијозно уважење. Најотменији Немац само је удвојен »ћифта« (рги<Јћоште) у свему оном што се тиче титула и углађености. Са својом обичном досетљивошћу ругао се Лудвик Берне овом култу друштвенога реда: »Ево, господо, Постцајтунга; ту је права ђерманија, која нас боље него Тацитова књига учи познавати нарави, обичаје, веру, устав и владавину Немаца. Тацитовој књизије требало да посвети неколико глава да би огшсала Немачку, Постцајтунгу треба само једна реч. Јуче нам причаше, како је у Бечу једна девојка добила неко наслеђе од једнога песника, који је умро. Што је Постцајтунг дирнуло, није то било, што је та девојка без оца и мајке, није што је племенит човек њојзи оставио своје имање; не, госпођица је била сироче тајнога савегника (СгећешгаШбУ/аГзе); ето зашто су ове поштоване новине плакале. Сироче тајнога саветника! Зар није у тој једној речи сва бивша и данашња Немачка?« Није дакле да Немци немају спољашњи вид изображености. Али ако се под цивилизацијом разуме васпитање, које човека дотерује према неком општем типу и учи га да буде он сам а да се квари друштвени ред, онда ћемо брзо

опазити, да је »просвета« у Немаца као поплаћена : она није у њима, него па њима. Њима је с њом толико неусиљености, колико црначком цару у црну оделу; као оно сељаци, који касно стигну у варош, они никад не долазе до неусиљености. Њихова углађеност савесна и формалистична, издаје се својом самом укоченошћу и писличарењем: то су простаци, који су залутали у салон, па мотре један на другога, знајући пристојност онако, као што педант зна грчки, по начелу и у теорији, не мичући се, из страха да ће учииити какав смешан покрет. Чим престану да буду укочени и усиљени, они су све оно што није човек од света, груби, разметљиви до претераности, или затворени у својим мислима. А нека се не примећује, ако пемају француску углађеносг, да се држе може бити своје. Ако су углађени, то је увек на француски начин и по француском примеру. Још се нису потрудили да крију своје зајмове, које њихов језик одаје сваки час. Њихове фразе преиспуњене су латинских или француских речи; тако рећи, немају израза светскога, формуле конверзацијоне, политичних, административних или војничких термина, који не носе француску фабричку марку. Чудна ствар, туђе речи уираво су као права аристокрација међу осталима: оне увек имају илеменигији израз, него ли сестре им немачке. Реч ш п а ј з е в и р ч а ф т означава прцварницу, реч рестаурацион означава гостијоницу, реч рестаурант гостијоницу првога реда. И тако ваља бити на чисго, њихов језик, немачка »култура«, у најчешћем случају препочетак је од француске, ако јој није пародија. (Наставиће се)

КЊИЖЕВНЕ БЕЛЕШКЕ — Како се овога месеца навршило педесет година како је Бранко Радичевић спевао свој „Ђачки растанак", то је Заједница књижевника и уметника у Београду рада да посвети једно вече своје сећању на ту српску песму над пасмама Ако узможе, издаће и „Албум", у који би ушли радови у славу „Тзачком растанку", ради којих се Заједница већ обратила на све старије и млађе живе песнике наше. - Изашао је први број „Дела", које у Београду издаје А. М. Станојевић а уређује Илија И. Вукићевић. Ово је свеска за јануар ове године. У њој је мал те не пуних шес-

наест штамнаних табака врло одабрана књижевна материјала. Заступљена је врло лепо лепа књижевност (има песма једна од Змаја и једна од покојног Војислава, прииоветка од Матавуља и две од Нушића^ наука и друштвени живот; има лепих књижевних студија (једна од Богдана Поповића, једна од Лилера и једна од Свет. Ст. Симића), позоришни преглед (ре#ерат о Расиновој „Федри" у преводу Николе В. Ђорића), преглед књига и листова (међу осталим реФерат дра Ђорђа, С Ђорђевића о XXVI књизи 8(;агта и Јаше Продановића о Јокајијевим „Последњим данима јаничара" у Клајићеву преводу и о „Слободном зидарству") и пуно беле-