Стражилово

109

ослабљених османлија. Но узалуд. Византинци обећаше деспоту све и сва, дадоше му златан владарски дијадимат и чак му подарише и деспотску титулу, но при свем том стадоше преговарати и са Бајазитовим синовима. Из записа савременог животописца тог српскога владара, који су до данас сачувани, Види се, како се Стеван радовао, што се опростио теретне власти султанове, и како му је било с друге стране тешко, што није Византинце затекао спремне на одсудну битку против ослабљене турске државе, о коју се четир сина Бајазитова отимали као четир љуте зверке. У то се време Стеван одлучио на нешто велико, на нешто, што ће имати важних последица. Полазећи од уверења, да Србија, која се тек ослободила турске превласти, треба потпоре, јер је изгледало да ће се осмавлиска сила скоро опет дићи, а овамо су му сплетке његова брата и његових нећака грозиле да ће му одузети престо, истера Турке из Мачве, заузме ту земљу заједно с Београдом па замоли угарскога краља Жигмонда да му ту земљу даде а он да му буде клетвеник. Краљ Жигмонд, који још никако није могао да преболи никопољску неудаћу те није хтео

да напусти освету, прими српског деспота као господара Београду и Мачви у Клетвеиички одношај а доцније, како је опасност од Турака бивала све интензивнија, склопи с њим године 1426 у Тати уговор, по којем краљ угарски српскога деспота призна за владара над српским земљама и клетвеника угарске круне и осим тога се обвеже да ће његова сестрића ђурђа Бранковића, са којим се Стеван дотле већ био помирио, сматрати као наследника у деспотском достојанству те му у неоспоран посед дати све земље његова ујака осим неколико градова, међу којима је био и Београд.*) Тиме се Србија приближила Угарској те је сад и њој и њену владару означена била нова политика. Та је политика проистицала из нагона самоодржања а смер су јој били очајни бојеви против османлиства. (Наставиће се) *) О том има веома драгоцене грађе у великом делу Чедомиља Мијатовића: Деспот Ђурађ Бранковић (Београд 1880), а тако исто и у већ више пута споменутом делу Новаковићеву: Срби и Турци XIV и XV века (Београд 1893). Мијатовић је уза своје дело додао и татански уговор од речи до речи у латинском пратексту. Т. Ст. Виловски

НЕМЦИ И ФРАНЦУЗИ (Наставак)

Како су далеко Французи од страсти јаких и различних, од амбиција наглих аскетичних, које у других народа покрећу живот и боју му дају! Светлије и живље подобности у Латинина допуштају му да се подигне изнад јаве; бар кроз неко време угушује или барем покрије у себи све ниске нагоне људске природе. Како је веома подобан да изгледа, да блиста, да побеђује једним смелим махом, то су му страсти увек живе, ако не трајне, а докле горе, оне му обузимају сву душу. И тако имају оне у највишем степену дар израза, који буди симпатију, шири узбуђеност и успаљује занос. Увек задржавају оне не знам какво урођено достојанство, неку милину у др жању; оне знају да удесе, да нису смешне, па попут глумца да спреме свој улазак, ништа не губећи од своје жестине, па често не престајући да буду искрене. Најзад, оне су дивне одушевитељке, и човек, кога оне обузму, као да се налази у бољем стању.

У Германаца нема ништа томе слично. Он се плаши, он се клони узвишености страсти, као што се човек из равнице боји висова, где му се врти мозак. Кад се случајно нађе заплетен у какву немогућу пустоловину, докле год траје перијода унутрашњих снова, он је луд од све своје душе, узвишен до хладноће и у речима колико хоћете. Али настане ли час, где је љубавник сит што само сања, он уступа, сав преиеражен, што је био тако храбар . . . у сну. Да би угушио своју махнитост, он се служи оном силом уздржавања, коју природа даје створовима слабим или невештим. Себични рачунџија, који у њему спава само с једним оком, појави се и усправи се уз безазлена љубавника. Али ако га изненада снађе енергична узбуђеност, он ће се изразити у чудним речима, или у необичним бруталностима. IV Воља, која је тако зло послужена, као да би требало да је нестална и мудра. Али по-