Стражилово

сле страшна искуства од 1870 године човек не би добро погодио, кад би се вратио Стенделовој дефиницији: »Немац скапава од жеље да има карактера.« Оптимизам госпође Стајелове није више на свом месту. Немац нам је показао, рекао би човек, да је знао хтети и радити. Ипак Стендел, па и сама госпођа Стајелова ближи су исгини него они, који данас узимају народ Гета и Шелинга за Римљане и Спартанце нашега времена. Не треба заборавити, да су Нруси организовали и предводили Немачку. Сухопарни, тврди и хладни ови војници бирократе оно су међу Немцима, што су Маћедонци били међу несложним Грцима, Арапи међу мекушцима народима на истоку. Они су водили своје саплеменике ка победи, или боље рећи, они су их ка њој гурали. Остали Немци, нарочито на југу, и данас су послушни и мирни створови, о којима су говорили француски дедови. Истина, нису више занесени за идејалом; са столећем и они су се спустили у јаву. Али колико су постали позитивни, они немају ни спокојну и мушку енергију Енглеза, ни танку дипломацију и иројске махове ума као Латини Сва им се заслуга састоји у стрпљивости, коју слабости неза-

ДЕЛФИНА Беатриче! — Тако ју_ је прозвао Зигмунт Красински а историчари њене љубави препиру се, да ли јој то име приличи с правом или не. Била је од богатога племићког рода Комара. Двор њена оца, Кмиловка, био је у свој Подолији познат као стециште укуса, интелигендије и аристократскога луксуса. Од три кћери она је била најстарија. Била је одгојена веома брижљиво, и ако више сјајно него темељно. Тако на пример пољску књижевност није познавала, а до своје смрти није умела коректно пољски да пише. С одушевљењем је одана била песништву и ремек-делима сликарства и вајарства и тако се изобразила, да је својим судом изазивала дивљење у правих зналаца а умилношћу у опхођењу свакога очаравала. Сви њени савременици веле, да је била идејално лепа. Но то није била само драж — ио лепоти је пре личила старинским статуама. Кад је Станислав Стачински у Замјехову хтео свом оцу да подигне величанствен споменик, дао је по њеној минијатири

хвална натурела не лишавају храбрости Они никад не савлађују отпор; они га махну, пошто су залуд на њ ударали. Срећа им уступи из досадности, пошто су им покушаји били хиљаду пута одбијени и хиљаду пута поновљени. Никад не уживају у јуначкој борби; они само знају изодавна спремати неизбежан успех. Ма колико узвишен био смер, они се ка њему пењу само мрачним и спорим пуговима. Њихов живот никад није драмат, то је роман на Гетов начин, досадан и развучен. Воља у Немаца воља је дуговечна, која се ропски подвргава законима природе и никад их не прекршава, коју њихова невенггина осуђује да ништа не занемарује и која никад срећном смелошћу не ускорава успех. Ум спор, широк и дакле сметен, чуства проста, постојана, али лишена израза и живости, воља слаба у поједину чину, али постојана у скупу, и да све ово разумемо, индивидуалност непокорна цивилизацији крај све своје учељивости: ево вам у две речи Немца. Такав народ морао се одликовати у научности, у философији, у извесним наукама, у сваком послу, који иште само неуморан рад и лично умовање. Да ли је подобан био за књижевност? 1ће се)

ПОТОЦКА начинити анђела смрти. Анђео тај био је диван а на њу тако налик, да су њени родитељи често долазили у Замјехов да сравњују снежне образе своје ћерке са тужним лицем лепога анђела. Била је скоро још дете, кад се удала за грофа Мјечислава Потоцкога, једнога од првих међу пољским магнатима. То је био син Феликса Потоцкога из Тулчина, тип оне пропале, однарођене пољске аристокрације која је од предака својих наследила само суровост. Живот је његов био ле низ бруталитета. Није дакле чудо, што тај брак за Делфину није био срећа те је она наскоро у кући својих родитеља потражила стално прибежиште. С родитељима и са обема сестрама иутовала је у Италију, да усред дивне природе а у најодабранијем друштву из племићких и уметничких кругова заборави на уништене илузије о рају крај породичнога огњишта. Никад није мислила да се покрије велом туровне ресигнације те да се сакрије испред света. Баш напротив, хтела је да ужива, да се забавља.