Стражилово

ВИТЕ80ВИ

>агаи с коња, делиЈО незнана, Себе напој, жерава нахрани. Јога с истока није зора рана Обасјала чадор златоткани. Табор ћути, звезде се не гасе, Заблискује јабука од злата, Успављује Ситница таласе Тек коњ врисне чадору на врата Жедан крви; последњи пут ходи Бод мој гаатор да пијемо вина, Док крваво сунде се не роди И не врисне труба из даљина. Последњи пут нек ти образ плане А румени пурггур нек засија, Кад ти мома белолика стане Око врата руке да савија —

Еј, та сутра на љутом бојишту Пурпур сјајни заблистати не ће, Кад за нама девојке пропигату А љут коњид стане да прелеће Црне гауме убојних копаља Тразкећ' место где да нас сахрани: Пурпур ће се у крв да уваља, Мач ће ледни пламен да утрне, Место моме слетаће гаврани Да нам љубе наше очи црне А крв трују на дубокој рани. Страшне ће се подизати горе Од оружја и љутих витеза Што су крви проливали море Бранећ' земљу честитога киеза ... ЛенскШ

ДИТИРАМБ

(ШИ*ЛЕр) ерујте, никад богови не сиђу За себе сваки. Тек Бахус почне да ме вином служи Већ Амор-дете њему се придружи, А ту је Фебус божанствени таки, Ближи се, слеће сав небески свет И напуни ми дупком моју клет.

Бодај

Ја, човек, реци, како да угостим Небески хор? Бесмртност сун'те у трошне ми груди, Богови! Смртни шта зна да вам нуди? Узнесите ме на олимпски двор! Јер сласт пребива у великог Дива; Нектаром нек се пехар ми прелива!

му пехар! Наливен песнику Треба да га даш! Веђе му росом небесном пошкропи Да му пред Стигом ведри поглед склопи, Нек сања да је боговић и наш. Божански извор ври, кипи високо, Груди су мирне, а бистро је око ...

Ленскш

УПРАВНА СЛУЖБА СЛИКА ИЗ ЧИНОВНИЧКОГА ЖИВОТА

во би била у главним, у општим поте^ зима слика мога, или ако хоћеш, у опште чиновничкога живота. Остаје ми још потанка израда, ниансовање те слике; а да саберем за то прикладне боје, не морам се освртати ни лево ни десно, доста ако у ту сврху из читавога службовања свога искинем само један »летњи дан до подне«.

(Наставак) Дођем изјутра у магистрат, а пред мојом канцеларијом загушили људи и жене ходник, па се гурају, које ће пре за кључаницу. Прогурам се и ја некако, а чим крочим у собу, ево и руље за мном. »Лакше, људи! Куд сте навалили? Та ни тако не можете сви на један пут стати у собу. Или долазите ваљда сви једним истим послом?«