Стражилово

100

»Ех, каквим истим послом! Дошло је то свако својом невољом!« — прихватиће речити Јован Пивничанин па -стаде одмицати ту налогу из собе а остаде он и један Шваба. »Које добро, Јоване?« »Та усела ме ев' ова напаст швапска, па никако да је се отресем.» »А шта је?« »Ето, нека вам он каже!« »Но, фетер, шта имате ви с Јованом?« »Господине, он је отровао моју кобилу, па сад нек ми плати штету.« »А како би кобилу отровао!« »Та пустите га само, господине, нека говори, понда ћу ја!« упаде Јован. »То је тако било, господине. Мој син сапутао, једно вече, коње у Широком Долу, прошао Јован баш покрај мојих коња. Кад пред зору, а моја кобила липсала на паши.« »Па по чему ви судите, да је Јовап морао њу отровати?« »Ето по томе, што је он напред казао, да ће моја кобила липсати.« »Е, брате, ако можете доказати, да вам је Јован отровао кобилу, онда треба пред судом да тражите отштету, јер то не спада пред магистрат.« »Ал' ја бих да ви нама судите.« »Ја нисам властан судити у томе послу.« Сад ће Јован: »Ал' и ја вас молим, господине, да и ви кажете, има ли тај Шваба право, па да буде мир један пут.« »То и ја хоћу!« »ћуги, Швабо, кад ја говорим . . . Знате, господине, било је то још прошлог лета. Продавала се варошка ливада. Та и ви сте били онде, ако се сећате. Продаје се једна парцела за другом. Сиромах Раја . . . та како се оно презива... но ... овамо у лединачком крају... хо, не могу да се сетим како му је презиме.. . но!. . .« »Како је да је! Дакле — Раја . . . шта је било с Рајом?« »Сиромах Раја, и он лицитира на сваку парцелу, али ни једна да остане на њему, Увек се неко нађе да више обећа. Жао мени човека; сирома је . . . Кад дошла на ред већ и двадесета — а и нема више, још само три четири —■ опет Раја лицитира. Ал' ту се сад уплео овај Шваба, па Раја понуди овлико, а он више ; Раја помакне, а он још више. Па тако...

Мени већ мука, па кажем Шваби: та што не умукнеш већ један пут, кад знаш да је ово човек сирома! Треба му кобила опанака, док само децу изобува! . . . Аја! Не ће Шваба да стане, већ и даље натерује . . . Јес' чуо, Швабо — рећи ћу ја од шале, не бих ли га како ућуткао — ако твоји коњи окусе сена са ове ливаде. проклећу те да ће ти најбоља ждребица црћи!...« »Па си је трећу ноћ и отровао!« »ћути, Швабо, кад ја говорим ... Е, сад гата је било, господине, Бог ће знати! Липсала му кобила, а он сад силом меће на мене, да сам је ја отровао — тровале, тамо њега, виле и вегатице!« »А гато си говорио. . .« »Не треба вигае ни један да говори. Казао сам већ, да тај посао спада пред суд.« »Та били смо ми због тога већ и пред судом. Тужио је он мене и онде, јога лане, како му је кобила цркла. Било је то већ и пред највигаим судом!« » Г1 а ? « »Па су га свуда одбили.« »Ако је тако, онда је то свршена ствар. Онда је гатета било и мени досађивати.« Шваба љутито климне главом у знак да је тако. Али Јован ће јога и даље: »Није још са свим свргаено, господине. Треба јога и ви да кажете што је право. Бадава су њега сви судови одбили. Не да ми напаст мира па не да. Кад се год сретнемо, а он — чекај, платићеш ти моју кобилу, само док те тужим господину сенатору. — Знате, понео се, гато сте му ви дали један пут некакву отштету због потрице, па сад мисли, ви ћете њему увек дати за право. Јутрос ме опет срео с том претњом. А мени већ додијало, па га ухватим за врат — хајде, дакле, и господину сенатору, абдес ти швапски, па како он суди, онако нека буде . . . Ето, за то смо дошли, господине.« »Да, за то смо дошли!« потврди и Шваба. »Е, па кад сте баш за то догали, а ви чујте. Ја судим да је онако право, како вам је суд судио. Па сад сваки за својим послом.« Шваба чека, хоћу ли јога гата рећи, а Јован коракну једном у натраг, па се подбочи: »Јес' чуо сад, Швабо? Па ако ми још један пут споменеш ту твоју кобилу — све ћу ти зубе у грло сасути!« »Лакгае, Јоване, лакгае!«