Стражилово

126

Дакле из Немчева карактера треба да изводимо његову естетику. Од тога карактера не задржавајмо до ли главну црту, која објашњава све остале. Немац, рекосмо, индивидуум је непослушан друштву. Пођимо и даље у проучавању ове нагонске независности. на коју Немац често хоће да се ритне; пођимо до искона јој, иа ћемо видети, да она води уметника ка начелима, која се не слажу са савршенством. »Германци«, вели Тацит, »мислили су да је недостојно боговског величансгва, да богове затварају у храмове и да их приказују у човечанском облику. Шуме су им биле светилишта: у њима су обожавали, не образујући их за очи, душе, које су узимали иза видних предмета.« Ова примедба садржи у клици сву нашу теорију. Не можемо се довољно позивати на ту чињеницу, да Германи нису знали за град; они нису знали за онај уметнички свет, у који су Грци и Римљани бегали од спољашњега света, за ону тамницу окићену и сјајну, из које су пркосили кобностима незнане те дакле страшне природе. У заузданости и шумском шуморењу, далеко од симетричних и хладних градова проводи овај народ сву перијоду детињсгва, у коме дух добија неизбрисиве утиске, који му решавају развитак стаса. Хришћанство дође за тим да му проповеда одрицање од земље и мистично дружење с богом и богородицом; али ова наука, дижући му душу и облагорођавајући му срце, не углађава му дух; она не чини ништа за материјални и чисто човечански развитак ових дивљих зверова. Кад их древност потражи у XVI столећу, беше сувише касно: немачка душа већ је узела била свој облик. Одгојена у шумама и чрез шуме древне Германије она је остала пантејистична; она је за увек заволела, често нехотичном љубављу, складни и узвишени неред живота, сметене и срдачне армоније нола. К томе је Германац становао у земљи влажној, обраслој дрвима. Тамо плове магле и наре, готове да оживе за уобразиљу и да створе читав народ страних створова. Предмети тамо топе своје контуре једни у другима; округла кубета широких сеница или густе честе скоро увек тамо крију стрмене стене и дрва. Свуда зелен каос, неопредељкни савици, мрачност са светлуцањем, а поврх свега небо промењљиво, на којем сунце, у пола застрто, често личи на око без зенице у једноокога. Напротив, дух грчко-латински развија се

на светлим и жарким обалама средоземнога мора. Толико су често славили спретне лепоте и театрални поглед ових блажених крајева, да се посматрач може ограничити, да их само укратко спомене. Може се рећи, да је земља тамо била класична пре становника. Сунце баца тамо снажну светлост, која, слободно размичући предмете, умножава живе погледе и праве црте. Уз то, услед саме цивилизације, земља, зарана оголивши, брзо показа свуда стене голе и симетричне, простране хоризонте са великим јасним цртама. Али што се није довољно показивало, то је огромни утецај, који су тамо имала на човечји дух не природна позорја, него сама дела човечја. Разумни Грк рађао се или се бар одгајао у градовима. Непрестано дружење са саграђанима, уточиште, које му даваху куће, све га удаљаваше и у исти мах ослобађаше од природних сила. Шуме, што их је најчешће виђао, биле су шуме од ступова. У којој су се мери гомилали уметнички или индустриски производи и живот му биваше удобнији, у тој мери имађаше човек све више и више поуздања у себе. Он се дивљаше сам својим делима правих иотеза и правилнима; на тај начин ствараше себи човечански идејал, који му представљаше стварни свет као отрцану масу, као груб покушај. Да би сачувао своје богове, зар није требао да их преокрене у људе? Пре свега у друштву и живећи само у друштву, он је губио из вида општи живот и ионосито се од њега усамљавао: мноштво живих или бездушних каоса у његовим очима била је само нека трома или гмизава ствар, из које се подизало човечанство, попут дана из црнога дна првобитне ноћи. Овај дух, ако и донесен Французима, свакако је француски. Знамо, колико су њиме Гали били испуњени; дакле ни мрак средњега века не могаше срушити га. Француски језик, мати француске мисли, беше ту, да га за увек одржи у француској пасмини. Поставимо сад пред душу или свет ова два духа, које смо ставили један сироћу другога; замислимо, да они хоће да их репродукују у уметничком делу: шта ће да буде ? ЈГатинина храбре већ његови модели; ова природа тако необична или тако проста, ове душе тако јасне у страстима, тако видне, не да пркосе подражавању, него као да га зову и вољно му се нуде. Уз то ранија дела дају