Стражилово

127

уметнику поуздања; у њима види он уједностручене сдике ствари; живећи увек са тим сликама, он им се најпосле толико и још више диви, него самим стварима. Ово непрестано носматрање дела његових претходника ограничава човека у човечанству, па уклањајући га од необуздане материје, згушњава му моћ и узвишава је. Ту онда по нужди долази, да сликар мисли да улепшава оно, што види, и не видећи у томе само суштину, идеју, како рече Платон. Он дакле иде напред: ради грозничаво, да би себи присвојио све ове начине уједностручавања и генерализовања, који творе технику уметности. Ово ирисвајање, тако лако за њега, није без опасности. Човечја симетрија, често спољашња, хладна и укочена, хоће да му изгледа виша од дубокога, живога и разноликога реда у васелени. Ако се не узме на ум, он ризика да предмете не види више, него кроз репродукције, које су мајстори начинили; препочињући јаву, која је вечни идејал, он мисли каткад да је исиравља. Тада је за њ уметност, или скоро да је то, модел, који човек даје природи. Чим Германац прими свој темперамент, или пође за њим, он прво није охрабрен да производи ни својим једноликим пољима, ни својим сумрачним гајевима, ни својим срцем, неопредељено створеним. Он није одрастао у по

цветника од урнека, поред побеђене ирироде. Напротив, он и сувише живи са стварима и у њима, он их гледа погледом, који сувише продире и који је сувише непосредан, да би покушао да им подражава, то јест да учини да живе иначе, а не само у себи самима. Он у дну увек има да га је снашла природа, која се не да подражавати.*) Сувише му је мила јава, да би се усудио био да је сакати; да се у њој прави избор, то је за уметност неопходан услов; њему је то обесвећивање. Он не увиђа довољно, ако француски дух обузме од телеса или од дела, што их пише, нешто од њихова живота, да им за то дода сву своју душу. Потези прави и чисти, мудри савици, које су Французи извели из спољашњега света, ако и нису тамо заиста, све те лепоте, чеда францускога ума, њега у ствари мање очаравају, него обилате завојице и бескрајња разноликост великога 'Гевта. Ако се Латинин диви дрвету, што у њему види ступ, Германац налази, да је ступ само у толико леп, што га сећа на дрво. Првоме је дрво каткад само ступ, који није добро испао и има збркан и несиметричан капитал; другоме је ступ увек дрво оборено, нагрђено, израњено.

*) Ово чуство врло је добро изразио Гете у почетку Вертера. (Види писмо од 16 маја.) (Наставиће се)

ДЕЛФИНА ПОТОЦКА

(Свршетак)

Вудућност је за то дознала из његове лирике, која је пуна страсти, пуна жара а пуна уједно и горке, јетке туге. Мање његове песме, разбацане по писмима Делфини, никад нису биле намењене јавности. Занимљиво је, да Красински у њима први пут употребљава стих — сви његови ранији радови писани су у песничкој прози — и то мајсторски. Само у њима живи његова љубав потпуно и отворено, како је непосредно и чисто изврела из његове племените и искрене душе. А Делфина? Са свим се на сигурно може рећи, да је од свију њених обожавалаца Красински био највећи њен идејал. Ласкало јој је, да је љубавница велика песника — но није га могла разумети, појмити, заволети га од свег срца. Не ће тим да се каже, да је љубав њена била сушта причина —

но то стоји, да је код ње одлучна била уобразиља а не осећај. За таква душевна дива, какав је био Красински, није она имала крила — она је остала на земљи, дубоко, дубоко под њим. Но не може се порећи, да је она на даљи развитак његових мисли имала знатна утецаја. Умела је да се уживи у његове идеје па понављајући их нред њим много је доприносила, да су те идеје ојачале у његовој унутрашњооти и да је велики душевни процес, који је био попретио да ће му подрмати све његово пређашње уверење, опет постао имна нади. На тада, у време, "кад је Нољска била на ивици пропасти, појави се из његове душе као сјајан метеор, који предсказује васкрс, његов „РггеЉлуЦ". За једини тај спев мора пољски народ увек бити захвалан Делфини Иотоцкој.