Стражилово

170

мало по мало, него наједаред је сваљају са зидова и бедема на јаничаре, што су били у шанчевима а таком се чему зацело нису надали. И одиста је страшно било дејство елемента, који је пустошио. Све, што је још било живо по шанчевима, погибе од ватре и дима; кажу да се ни један човек није спасао; а и од оних, који су с леђа потиснути из града или преко моста гледали да умакну, још се многи строноштали у голему ватру, која је свуд унаоколо затварала излаз. Што се још могло спасти, повукло се, бежећи као без душе, за османску опсадну муницију. Велика је била радост хришћана, што се тако чудно спасли; грдно је било кукање османлија, који су били пола сажежени и пуни рана. Тек кад је са свим свануло, могле се потпуно прегледати грозоте те страшне погибије. Шанчеви су до горе били пуни грозно накарађеиих лешина и на далеко се ништа није видело, до крв и призори, да их се човек морао ужаснути. Ма да је победа била тако рећи одсуђена, ипак Сибињанин Јанко није хтео све да метне на. коцку и сву своју војску пренагљеним гоњењем да даде у руке непријатељу, о коме је мислио да је још доста јак да ће моћи ионовити чак и нападај на град. Но није био кадар обуздати одушевљење крсташа, које се развило било у неодољиву тезкњу за бојем. Док је он гледао да војску покупи на земљоузу, који сачињава улив Саве у Дунав, дотле се око Капистрана згомилала чета од прилике две хиљаде момака те стаде сад са свом жестином захтевати, да се нападне на османлије, које је још штитила опсадна муниција. Сибињапин Јанко није се могао одупрети. На челу хиљади момака пође лагано на прву линију неиријатељске муниције. Но већ се од остраг кренуле и остале чете те су чак и Сибињанина Јанка са собом одвукле. Османлије, како је већ ушао у њих страх, слабо се могли одупрети. Како су одмах на првом нападају били побијени, оставише своју муницију победиоцима на се повукоше на другу линију. Но и ту Хришћани одмах за тим заузеше на јуриш те се сва османска војска повуче на трећу лииију, на главни окб, који је био јако утврђен бедемима, шанчевима и муницијом. Тек овде дође до озбиљна, очајна боја. Сам Мухамед, у бесу, појури у сред ратне вреве, стаде око себе клати и убијати, свугде, камо доспеде, стаде Хришћане сузбијати, ио најзад се ипак, тешко рањен, мораде повући са бојишта. Све су наиме већма из окола и из града продирали Хришћани те су заплењену муницију одмах наперили на последња османска утврђења. У крајњем часу уздао се још Мухамед у храброст и издржљивост својих јаничара,

но и ови су од чести били већ уништени, или су били клонули те отказали послушност. Па кад је онда Мухамед, наљутивши се због тога, стао оштро корети њихова заповедника Хасан-агу, појури овај у очајању сам у најгушћу гомилу бораца те за тињи час подлеже, пред султаном, јуначки под тешким ударцима хришћанских мачева. Сад је било све изгубљено. Шест хиљада још свежих османских коњаника, који се тек доцкан у вече од Дунава амо појавише на бојишту, избацише додуше још једаред из окола Мађаре, који су већ продирали до султанова чадорја, те их потиснуше до друге линије; но Мухамед је био клонуо те није смео да се упусти још једаред у борбу. Како се већ смркавало, даде знак, да се повлаче а његова војска на то стаде бегати као без душе. Општи је наиме био страх, да ће Сибињанин Јанко са целом својом војском поћи назорце за њима те поновити бој, чим сване. С тога је сваки са собом понео само оно, пгго је у брзини могао понети. Опрема, чадори, сва муниција, коју је Мухамед у брзини још дао заковати, остаде и други дан са многим другим скупоценим стварима паде шака непријатељу. На сто кола однесоше рањенике. Свега кажу да су османлије оставили под зидовима Веограда двадесет и четир хиљаде мртвих. Исто толико османлија каже се да је погинуло у бегству од чести нападнувши једно па друго. Сам Мухамед у бесу и једу погуби неколико својих слугу и заповедника својом руком, или их, дошавши у Софију, иа своје очи даде погубити. Повратак султанов изгледа да је био бегство; бар су уводе, које је српски деспот послао био за турском војском, већином донели глас, да је султана нестало без трага.*) Радост са добивене победе била је у целом хришћанском свету неизмерна. Папа Каликст III приредио је велико благодареније и у спомен победи и ослобођењу Београда стави светковање преображења Христова за католичку цркву на 6 август, т. ј. на исти дан, кога је по рачуну историчара Леонида у Термопилима пзвојевао себи бесмртну славу. Иа ипак је та момументална победа по хришћански свет била без хасне. Сибињанин Јанко и Капистран ентузијастично су до душе били слављени, папа, који Је непрестано гледао да по уобичајену начину састави неку врсту ратне „уније" против Порте, умео је додуше својим незнатним средствима да мобилизује флоту, која је под Лодовиком Скарампијем, патријархом од Аквилеје, Турцима у истину нанела доста *) 2шке1аеп „О-евоћгећке (1ез озташзсћеп Ке1сћез т Еигора" и Наттег „Сгевсћ]'сћ(;е (Јез озташзсћеп Ке1сћеб по извештајима савременика о опсади Београда и о боју онде.