Стражилово

164

ЉУБИЧИЦИ

У миљу младости драге опет се јављаш нама, Питоми, њежни цвјете, Већ твоје листиће мале плаветно небо круни Капљом росице свете.

У славу чедности твоје безбројне нтичице мале Небеске химне поју, Кроз сиве маглице густе пурпурни сунчеви зраци Шаљу ти ноздрав. своју.

И моја душа ево с усхитом теби стиже, Вјесниче дана свети', И с твојим мирисом благим у свјетлост супчевих зрака С небеском надом лети.

Алекса Шантнћ

СИРОМАХ Ко се узда у богатство своје, пропашће; а праведници ће се као грана зеленети. Соломунове лриче гл. 11. елог је свога века само текао и текао. Гомилао је стотине на стотине и хиљаде на хиљаде, а срце му је сваким даном бивало све тврђе и тврђе, док се најзад није стврдло као сињи камен . . . Таква га је ето већ и старост нритисла. И целог свог века не знаде за свету божју реч истине и правде, љубави и милосрђа; туђа суза не измами никад уздаха из његових камених груди, туђи боли никад се не коснуше његова окорелог срца; живљаше у свету сам за себе, без друга свог, без порода свога, без пријатеља својих — без бога и душе . .. Али је ипак само текао и текао, грабио, отимао, крао, без обзира на то, што сваки његов новчић би попрскан крвљу сиротињском и окупан сузом праведниковом. * * * Огрануо је дан светлог празника Рождества Христова. Кад је звоно зазвонило на свету службу божју, он је на се обукао своје најсвечаније руво и отишао у свети храм Господњи. Одстојао је целу службу, молио се Богу усрдно, искрено и топло, а у души га је пекла безбожничка прошлост његова, и савест му се толико узнемирила, као да се осећао нред вратима самога пакла; нао је ничке, уздисао и опет шапутао топле молитве, топлије можда него ико под кровом светога храма. Најзад је дошла и света проновед свештеникова и он је слушаше чисто не дишући. Свака реч одјеки-

Б 0 Г А Т А Ш кивала је у његовим ушима, а тај се одјек после, као грмл.авина, проламао у његовој покајничкој души. Проповедник је у живим бојама описивао јадно и чемерно стање међу људима у оно време, кад је Бог послао свога сина на земљу, да људе спасе, да смрћу својом искупи големе грехе њихове. Старац се од узбуђења тресао и тихим шапатом горко проклињао оног злог духа, који гаје целог живота распињао пустим и таштим чежњама, који га је одвајао од бога и људи, који му је мрачио ум, душу мутио, и срце у камен претварао . . . * * * У његову двору, пуном сваког богатства и изобиља, већ је била ностављена сјајиа трпеза. И он седе за њу . .. Услужне слуге вртели се око њега на прстима, мотрећи бадро на сваки покрет његових очију. Старац устаде, нрекрсти се, очита молитву, па се опет прекрсти и одиђе од стола. Огрнуо се својом топлом бундом, метнуо капу на главу и неонажено сишао низ степенице. Отшкринувши једно крило своје тешке гвоздене капије, стајао је тако непомичан. Крупне спежне пахуљице спуштаху се угусто на земљу и он као да је слушао њихов тајанствени шум. У том мимо њега журно прође некакав војник. Он заусти да га зовне, али се трже. Но не могавши издржати, викну за њим и стаде махати руком. Војник му се убезекнуто приближи. -— Синко ■— рече му љубазним гласом буди ми данас гост, тако ти бог дао здравља!