Стражилово

165

— За то сте ме звали?! — рећи ће војник изненађен а на уснама му се играо осмејак чудна расположења. — Само за то . . . Војник, не рекавши ни речи, окрете му леђа и журно настави свој пут. Старца је то до срца заболело, али ипак оста на своме месту. Свет је пролазио. Неко му се јавио, а неко се опет чинио као да га и није спазио, и сгарца би то у свакој другој прилици једило али је сад био равнодушан према свему. Великодушно се у себи захваљиваше онима, који се ма и преко срца јавили са «Христос се роди!» —• као што великодушно прашташе и опима, који се видљиво учинише да га не виде. «Боже мој! — шапутале су његове смежурапе усне — кад ми не даде другарицу у животу, не да.де порода, за што ми не даде бар једног јединог пријатеља?!» Не далеко од њега на улици почеше се два дерана у снегу грудвати, и та му појава нробуди милу успомену из срећног, веселог и безбрижног детињства. Оети се како је на тај велики и благи дан било у кући његова покојног оца; како је његов добри отац, чисго преображен у лицу, певао свечаним гласом «Рож.дество твоје», како су му они сви у глас помагали и у каквој је неизмерној радости тада пловила његова млађана и безазлена душа . . . — Пријатељу! — јекну одједном у сред тог тужног размишљања. Пред њим се на штакама заустави неки стари богаљ, и скиде капу. — Мегни капу на главу — поче муцати грешни старац, осећајући се у тешкој неприлици. — Метни капу на главу . . . Ја сам хтео да ти нешто предложим, ако то јест . . . — Само заповедајте, милостиви добродетељу! — понизним и боним гласом прихвати стари богаљ, мећући на главу своју сву искрпљену капу. — Да ми будеш данас гост . . . Стари богаљ занеме од чуда и тако страшно разрогачи очи.

— Да, да ми будеш гост, пријатељу мој — понови грешни старац и поглед, пун молбе, упре у просјака. Богаљ брзо дође к себи од силног изненађења, поћута мало са обореном главом на ниже, па ће чисто кроз плач рећи: — Опростите, милостиви добродетељу мој! Ја бих с драге воље лримио ваш милостиви иозив, ма да нисам достојан да моја нога крочи преко вашег господског прага, али никако не могу . . . Знате, данас имам госта . . . Онај Видоје слепац, милостиви добродељу, што обично пред црквом, заједно са мном И ту се трже, те готово нечујно и као за себе промрмља: — да, али ви њега не знате, јер никад не долазите у цркву . . . — Тај Видоје, милостиви добродетељу говорио је даље стари богаљ пуним гласом биће данас мој гост . . . Што је дао милостиви Бог и добри људи, знате како је . . . Старац туашо заклима главом. — Жао ми је, брате — рече старом богаљу а суза му се заврте у оку. — Опростите . . . Хвала вам! . . . Понуђен као почашћен . .. Бог вам дао . . . мрмљао је стари богаљ, клањајући се на штакама и одмичући полако с капом у руци. * *• * На улици завлада свечана тишина; нигде живе душе. Сиромах богаташ случајно баци свој помућени поглед на противну страну. Код његова комшије већ била упаљена свећа на трпези знак да је домаћин почео резати печеницу. Њему се смути у души, срце му обузе некаква необична туга, не могаде више издржати. Залупио је своју тешку гвоздену капију, која му се у томтренутку учини крвава, па се упутио уза сјајне степенице од црвеног мрамора, застрвене скупоценим ћилимом, а крупне му сузе из очију пљуснуше тако силно, као да их је целог свог века штедео и збирао само за то, да их све од једном пролије у светлом и очајном тренутку горког покајања . . .

Чед. А. Поповић.