Стражилово

166

ВЕЧИТИ МУЖ

ПРИПОВЕТКА Ф. М. ДОСТОЈЕКСКОГ ПРЕВЕО МШШВОЈ МДКСИМОВИћ (Наставак)

XI Павле Павловић се жени. Одговоривши оно „Здраво" ои се сам себи зачудио. Учинило му се ужасно чудновато, што сада предусрета тога човека са свим без мржње и што у својим осећајима према њему опазка нешто сасма друго, чак као неки позив к нечем новом. —■ Ваш пријатно вече! —■ започе Навле Павловић, загледајући му у очи. — Зар сте још овде ? — промрмља Вељчањинов, некако као да не пита, него као да размишља, идући даље. — Има неких препрека — али место сам добио, а и повишење. Прекосутра ћу за цело моћи отићи. — Дакле добили сте место? — запита га Вељчањинов. — А што да не? — искриви се на једаред на њ Павле Павловић. — Ја сам само онако рекао ... — изговарао се Вељчањинов и намргодивши се погледа са стране Павла Павловића. На његово велико чудо беше одело, шешир са крепом и цео изглед господина Трусоцкога несравњено пристојнији него пре две недеље. „Чега ради је седео у оној механи?" — врзло му се непрестано по памети. — Имао сам, Алексјеју Ивановићу, иамеру да вам саопштим и другу своју радост! заиоче опет Павле Павловић. — Радост? — Ја се женим. — Како? — После жалости радост, тако вам је то увек у животу; ја, рећи, Алексјеју Ивановићу, врло бих желео. . . али — не знам, можда се ви у овај мах куда зкурите, јер према вашем изгледу. .. — Јесте, журим се. .. а нисам ни здрав. Беше му наједаред дошла воља да се уклони: готовост на нов осећај беше још у првом тренутку ишчезла. — А ја бих као желео... Павле Павловић није рекао све, што хтеде; Вељчањинов је само ћутао. —■ У том случају можемо и касније, само ако се састанемо .. . —■ Да, да, касније — мрмљао је Вељчањииов, не гледећи у њега и не заустављајући се. Поћуташе још неко време ; Павле Павловић је још ишао поред њега.

на

— У том случају, до виђења! — ироцеди послетку. — До виђења . . . Вељчањинов се вратио кући опет са свим растројен. Састанак еа „тим човеком" није могао да подноси. Лежући опет помишљаше: „чега ради је седео тамо код гробља?" Другога дана из јутра одлучи да оде к Погорељцевим, и ако му то не беше по ћуди; било му је у овај мах врло непријатно ма чије саучешће, па чак и од Погорељцевих. Ну они су се толико ради њега бринули, да је свакојако потребно било отићи. Њему се на једаред учини, да ће се због нечега морати веома стидети, кад се први пут с њима састане. „Да одем или да не одем?" — мишљаше, хитајући да доврши доручак, кад у једаред, на велико његово чудо, уђе у његову собу Павле Иавловић. Макар што су јуче били заједно, Вељчањинов није могао ни замислити, да ће тај човек макар кад доћи к њему, и био је тако збуњен, да је гледао у њега и није знао шта да каже. Но Павле Павловић се досети и сам, јави се и седе на ону исту столицу, на којој је седео пре три недеље, кад га је последњи пут походио. Вељчањинову на један мах живо дође у памет та последња посета. Узрујано и са одвратношћу је гледао госта. — Изволевате се чудити? — поче Павле Павловић, погодивши значење погледа Вељчањиновљева. Изгледао је у опште много слободнији него си ноћ, али се у исто време видело, да је и више стрепио него синоћ. Спољашњост му је било веома интересантна. Господин Трусоцки није био само пристојно, него чак и кицошки одевен — у лаком летњем капутићу, у белим утегнутим чакширама, у прслуку отворене боје; рукапице, златан лорњет, који пређе није носио, рубље —■ све то беше без замерке; чак се и намирисао. На целој појави његовој беше нечега смешна а у исти мах те је наводила на неку чудну, непријатну мисао. — У осталом, Алексјеју Ивановићу — настави он, увијајући се — знам да сам вас својим доласком зачудио, ја то осећам. Ну међу људима се увек одржава, а по мом мишљењу и треба да се одржава нешто узвишеније, зар не? То јест узвишеније односно свију услова па чак и самих непријатности, које могу да се изроде. .. зар не? — Павле Павловићу, реците што брже све што