Стражилово

168

сам им познат, то јест у том смислу, да сам човек са имањем. Е па то вам је све. Павле Иавловић објашњаваше са заносом. — И ви заискасте најстарију? — Н-не, ја . . . нисам најстарију ; ја заисках опу шесгу, ону, што још учи гимназију. —• Шта ? осмехну се и нехотице Вељчањинов та ви сами велите. да јој је петнаест година. — Петнаест сад; ну кроз девет месеци биће јој шеснаесг, шеснаест година и три месеца, па што не бих? А како је то сад све незгодно, о томе се за сад ништа и не зна, но само с родитељима. .. Верујте да је све у свом реду. — Није дакле још решено? — Не, решено је, све је решено. Верујте да је све добро. — А зна ли она? —- То јест она се само прави, да не зна, да лепше изгледа: а како не би знала? — иријатио жмирну очима Павле Павловић; — но, шта је дакле, хоћете ли ми указати ту срећу, Алексјеју Иванови? — доврши, ужасно збуњен. — Али чега ради ја да идем онамо? У осталом — дода брзо — ја ни у ком случају не ћу ићи, за то ми не морате ни износити своје узроке. — Алексјеју Ивановићу ... — Па зар ја да седнем с вама уноредо и да идем онамо? Промислите само! Одвратни и непријатни осећај опет му се повратио после кратког заборава, до кога га је довело брбљање Павла Павловића о невеси. Још који тренутак и ои би га одјурио био за увек од себе. Љутио се и на сама себе због нечег, — Седите, Алексјеју Ивановићу, седите само са мном, па се не ћете покајати. — Не, не, не! — замаха рукама, опазивши нестрпљиву и одлучну жестину Вељчањиновљеву — Алексјеју Ивановићу, Алексјеју Ивановићу, немојте у напред одрицати! Ја видим да сте ме, може бити, рђаво разумели : јер ето ја врло добро разумем, да нити сам ја за вас, нити ви за мене — ми нисмо другови; нисам ја баш толико глуп, да ни то не разумем. И да ова услуга, за коју вас молим, не ће у будућности имати никаква утецаја. Та прекосутра и онако ја сам одлазим са свим одавде, за увек; дакле као да није ништа ни било. Нека дакле овај дан буде само један случај. Дошао сам к вама и полагао сам наду на благородство ванредних чувстава вашег срца, Алексјеју Ивановићу — и то особито баш на она чувства, која су у последње време могла бити побјђена у вашем срцу ... Ја барем ово говорим јасно, или још ни то није доста?

Узбуђење Павла Иавловића беше порасло до врхунца. Вељчањинов га је чудно посматрао. — Ви иштете услугу од мене — запита замишљено — и страшно наваљујете —■ то ми је сумњиво; рад сам да знам више. — Сва ваша услуга састоји се у том, да пођете са мном. А после, кад се вратимо натраг, ја ћу све изнети пред вас, као на исповести. Имајте поверења у мени, Алексјеју Ивановићу. Ну Вељчањинов се још непрестано отказивао и то тим упорније, што је осећао у себи неку тешку, пакосну мисао. Та зла мисао се још одавна зародила у њему, још од оног тренутка, кад је Павле Павловић споменуо невесту. Да ли то беше просга радозналост или некаква још са свим нејасна жеља, доста да га је нешто вукло, да — пристане. И што више га је вукло, то се више бранио. Седео је подлактивши се на руку и размишљао. Павле Павловић се вртио око њега и наговарао га. — Иа лепо, ићи ћу! — пристаде на једаред, немирно и скоро узбз 7 ђено устајући с места. Павле Павловић се страшно обрадовао. — Б] што сге ви, Алексјеју Ивановићу! А сад се само преобуците! — вртио се радосио око Вељчањинова, који се облачио. — Само се лепо одените, као што ви већ умете. „И ради чега и он сам онамо иде, тај чудни човек?" — мислио је у себи Вељчањинов. — А после, ја не очекујем од вас само једну услугу, Алексјеју Ивановићу. Кад сте већ пристали, онда ми будите руководитељ, молим лепо. — У чему на пример ? — На пример, у врло важном нитању: шта ћемо с крепом? Шта је приличније: да скинем крен или да га оставим? — Како вас је воља! — Не, ја желим да одлучите, како бисте ви сами чинили, то јест, кад бисте носили креп? Ја мислим кад бих га носио и даље, то би доказивало верност мојих осећаја, а то би се по свој прилици допадало. — Разуме се, скините. — Дакле разуме се? — Павле Павловић се замисли. — Не, боље ће бити да га носим и даље... — Како вас је воља! — Дакле ипак нема поверења у мени. то је лепо! —■ помисли Вељчањинов. Изидоше; Павле Павловић је са задовољством посматрао лепо одевеног Вељчањинова. Изгледало је као да се на његову лицу појавило више поштовања и озбиљности. Вељчањинов се чуДио њему а још више себи самом. Пред вратима су их чекала елегантна кола,