Стражилово

179

Шта?

во ... де, да се ма . .. ло повратим ! (баци штап и шешир). Само брзо! Макса (диже шешир и штап. Љутито) А још све ово пије платио. 2;; 1 <ј ,,ду) - шм ™ је!? Аца (као и пре). Глете! (маше новинама) Овде је ... овде је . .. необична срећа! Ама где је чаша ... дај чаше!. .. Дај сгакло !... Све ме нешто гребе у грлу. Макса. Шта је то ?! Рокса (уплашено прилази Аци). Шта му би ?! Евица (даје му чашу воде). Ево, браца... али за Бога?! Аца (пије мало воде и маше новинама). На осмом вучењу (није) обвезница . . . (загрцне се) зај . . . зај... зајма. Макса. Море, удавићеш се! Аца. До . . . . добили смо .... добила је наша срећка! ... Рокса. Евица. Макса (пљесне се рукама). Ето ти сад! Аца (загледа у новине). Срећка серија пет стотина шездесет осам, број петнаест добила је (јаче виче) сто хиљада динара! Рокса. Евица Макса. Та не ће бит'! Аца (важно). Сто хиљада дииара ! Рокса. Евица. Макса (трља се по очима). Како то ?! Аца (љутито згужва новине и меће их у џеп). Но, ал' сте ви! Ја већ као луд трчим да вам јавим, а ви ... (важно) Сто хиљада динара! Сто хиљада динара! Макса (пљесне се рукама). Осам хиљада триста тридесет и три дуката и нешто више! Рокса. Ама, Ацо сиие, Бог с тобом, је ли то истина? Аца (љутито). Је л' истина? .. . Како мозкенг питати, је л' истина?... Где моје очи виде, то је виђено!.. . Само сад где је лоз ? Наопако, ако сте га изгубили! Евица. Како да га изгубимо? (притрчи ормаиу и вади из фијоке лоз). Ево.. . ево га! (разгледа и чита) пет стотина шездесет и осам . .. Аца (отима јој брзо). Дај га!. .. Дај мепи! (загледа) Серија. Пет стотина шездесет и осам, број петнаесг. (Мала почивка. Сви су збуњени и укочени)

Шта ?

Да л' је истина?

Макса. Па сад ... шта ћемо сад?! Аца (брзо говори). Све сам удесио.. . Ти, отац, да даш оставку, а ја већ од сад нисам више практикант ... Не ћемо ни у Београду живети; за те паре није Београд. Нрво и прво једно д| ; е три године у Паризу. Евица. Никако! Господин Пера каже: тамо је така гунгула, толико света ... па кола сваки час!... Рокса. Још би нам то требало, да нас прегазе кола, кад смо добили сто хиљада динара. Бољи је Беч! Аца. Какав Беч! Саме Швабе и Швабице! Не ћемо . .. Најбоље у Италију. Евица. А лети ? ... А врућина ? ... Макса. А како би било да одемо мало на Свети Гроб... а? Аца (прсне у смех). Већ кад ти, отац, не поменеш тај твој Свети Гроб? То је сад обичан пут. Гокса. Знаш шта, Ацо сине, најбоље је, да сад останемо овде. Аца. Врло добро! Да сазидамо кућу двокатницу или трокатницу са балконима ... Евица. Ти, браца, немаш укуса. Сад се више зидају велике једнокатне куће. Аца. Све једно, само нека је што лепо. Нека кошта пе-шест хиљада дуката, ама нека свако каже, кадјевиди: „То је њихова кућа!" После, знате ону вплу на тоичидерском брду ... њу да купимо за две три хиљаде дуката ... па добре коње, лепе каруце. Евица. Лозку у претплати. Аца. Та то су већ ситнице. И ложе, и соарета, и кафане, и балови . .. теби клавир најновије системе .. . Ја цилинцар . . . Отац . . . и он цилиндар ... Макса (одмахне рукама). Аја! Ја то не ћу! Ја 'оћу за мене једну астраганску шубару са свиленом ноставом. Аца. Лепо. Ти дакле астраганску шубару. Па Евици мантиле, жакете, хаљине од свиле, па мени рукавице, цвикер, фрак . .. ово, оно .. . 1'окса (прекорно). Лепо, сине, лепо, а мајке се не сећаш. Аца. Како да се не сећам? Разуме се већ, за тебе тепелук ... шамију од бисера ... дијамантске гране... 1'окса. Бунду од кадифе! ... 'аљину од затвореног атласа ... Аца (ирекида је). Та да бо'ме! Ко ће сад и о тим ситницама да мисли ! Макса (за све време нешто тражи и мимиком показује, како се љути). Та где ли је само ... само да ми је знати где је? (загледа око себе). ■*