Стражилово

180

Евица. Шта то, отац? Рокса. Да није нешто —? Аца (брзо). Да пије лоз? ... Макса (увек тражи). Та мој шешир, брате. .. А гле! (сети се да му је на глави, заврти само главом и узме штап). Аца. А камо ћеш ти сад? Макса. Како, камо ћу . .. у канделарију, него камо ?

Аца (смиче раменима). Можеш, ако 'оћеш . .. Ја сам већ готов с оставком. Макса. Море, дете, чукни се мало овде! (куца се по челу). Знаш ли, да се ова торба никад не празни. Аца. Ха-ха-ха!. .. Прође и то. Ја не ћу више за јасла. Доста је две године. Макса (врти главом и излази). Боже мој, да је ово пре дошло, шта би тек онда било! (Наставиће се)

ВЕЧИТИ МУЖ

ПРИПОВЕТКА Ф. М. ДОСТОЈЕВСКОГ ПРЕВЕО МИЛИВОЈ МАКСИМОВИБ.

(Наставак)

XII Код Захљебињиних

{<9 ахљебињини беху заиста „са свим угледна по^'"'родица", како се оно пре изразио Вељчањинов, а сам Захљебињин беше и на очи врло солидан чиновник. Беше истина и све оно, што је говорио Павле Павловић о њиховим приходима: „живе господски, а нек човек умре, не остане ништа". Стари Захљебињин врло лепо и пријатељски нредусрете Вељчањинова, из нређашњег се „противника" претворио са свим у пријатеља. —■ Честитам, јер је овако боље — започе одмах пријазно и ласкаво ■— ја сам се и сам на суду трудио, а -и сам Петар Карловић (Вељчањиновљев адвокат) у оваким је стварима злато од човека. Шта ■ћете боље? Око шездесет хиљада ћете примити и без труда, без отезања и без свађе! Иначе се могла ствар да отегне две три године! Вељчањинова одмах за тим приказаше и таскто Захљебињиној, пуиој сгаријој дами са обичним и уморним лицем. Почеше се купити и девојке, једна за другом или две и две. Девојака се накупило нешто и сувише много; мало по мало, па их се скупило десет до дванаест — Вељчањинов их није могао ни да изброји; једне су улазиле, друге излазиле. Ну у њихову броју беше много и другарица са суседних летњиковаца. Летњиковац Захљебињиних — велика дрвена кућа, неизвесна али особена стила и укуса, са просторијама, дозиђиваним у разним временима ■— имађаше велик врт; али овај врт беше у свези са још три или четири летњиковца са разних страна, тако да је велики врт био заједнички, а то је баш и потпомагало зближење и упознавање девојака са суседном омладином. Вељчањинов је одмах после првих речи опазио, да су

га овде очекивали и да је долазак његов, у својсгву пријатеља Павла Павловића, који жели да се унозна, био мало не свечано разглашен и објављен. Љегов, у оваким стварима оштар и искусан поглед одмах је умео да види ту и нешто особено: по врло љубазном дочеку од стране родитеља и по неким особитим знацима на девојкама и на њихову оделу — и ако је онај дан био празник — почео је подозревати, да је Павловић употребио неко лукавство и да је овде, разуме се, не отвореним речима, него по свој прилици онако узгред, напомепуо о њему, како је самац „из виших кругова", коме се већ досадио бећарски живот, да је богат, и како је врло, врло лако могуће, да би се на послетку, не премишљајући мпого, одлучио, „да учини крај бећареком ж.ивоту" и да се окући —■ „и то тим пре, што је ту скоро и наследио". Чинило се, да је најстарија та(1ето18е11е Захљебињина, дакле она, што јој беше двадесет и четир године и о којој се Павле Павловић изражавао као о прекрасној особи, била некако удешена на те жице. Она се особито истицала испред осталих сестара својим костимом и некаквом оригиналном фризуром своје бујне косе. Међу тим сестре и остале девојке изгледаху тако, као да су већ у тврдо знале, да је Вељчањинов дошао да се упозна „због Каће" и да је дошао „да је види а . Њихови погледи а чак и ио нека реч, која се омакла нехотице у току дана, потврдише му ту претпоставку. Катерина Федосјејевна беше висока, раскошно пуна плавојка са особито милим лицем, карактера очевидно тиха, не подузетна, скоро рећи дремљива. „Чудновато, да се овака девојка могла уседети!" помисли и нехотице Вељчањинов, посматрајући је са задовољством. — „Истина без