Стражилово

182

мислила је и тврдила, да га је тобоже Павле Павловић приказао овде синоћ као свога пријатеља из детињства, и на тај начин хтеде, да га за делих седам година начини старијим, но што јесте, и ово је са свим отворено напомињала. Ну и самој злој Марји Њикићишној се допадао Вељчањинов. Павле Павловић беше се са свим узнемирио. Ои је, додуше, имао појма о средствима, којима влада његов пријатељ, и из почетка се чак радовао његову успеху, кикотао се и сам и мешао се у разговор; али после некако биваше све више и више замишљен, а на послетку га обузе као нека сета, што се јасно видело по његову узнемиреном лицу. — Богме сте ви гост, кога није потребно ни забављати! — опази весело стари Захљебињин, устајући са столице, да иде горе у своју собу, где беше већ спремљено неколико судских аката да их разгледа, и ако беше празник. — А видите, ја сам вас сматрао за најмрачнијег хипохондрика од свију младих људи. Ето, како се човек може преварити! У салону је био и гласовир; Вељчањинов запита, ко се бави музиком, и на једаред се обрати Нади. — Ви, чини ми се, певате? — Ко вам је то рекао? — осече се Нада. — Павле Навловић ми ту скоро рече. — Није истина; певам само из лудорије; ја немам ни гласа. — Па ни ја немам гласа, а ипак певам. — Па то ћете нам онда ви певати ? Ако је тако, онда ћу и ја певати! — севну очима Нада. Само не сад, него после ручка. Страшно ми је мрска та музика — дода. — Фортепијано ми је дошао већ до грла; та код нас се од раног јутра до мркле ноћи иепрестано свира и пева —• пгга вреди једна Каћа само! Вељчањинов се одмах ухвати за ову реч и показа се, да се, једина од свију, Катарина Федосјејевна озбиљно занима музиком. Он се охмах обрати на њу са молбом, да одсвира штогод. Нидело се, да свима беше мило, што се обратио Каћи, а татап је чак поцрвенела од радости. Катарина Федосјејевна усгаде смешећи се и пође до гласовира и наједаред нехотице и пенадно такођер сва порумени, и наједаред се застиде, што је ето тако велика и што јој је већ двадесет и четири године, и што је тако пуна, а црвени и стиди се као шипарица — све то јој беше написано на лицу, кад је седала за гласовир. Свирала је нешто од Хајдна а одсвирала је тачно, и ако без израза; беше се уплашила. Кад је свршила, Вељчањинов јој страшно почне хвалити али не њу него Хајдна, а.особи-

то ону малу стварцу, коју је одсвирала — и њој то беше тако мило, и тако је благодарно и са уживањем слушала похвалу не себи, него Хајдну, да је Вељчањинов и преко воље погледао на њу и пријазније и пажљивије: „Та ти си славна девојка!" засветлело се у његову погледу и као да су сви редом разумели тај поглед, а особито Катарина Федосјејевна. — У вас има прскрасан врт — обрати се наједаред к свима, гледајући кроз стаклена врата од балкона — знате ли шта, хајде да изидемо сви у врт. — Хајдемо, хајдемо! — зачу се радосно клицање, баш као да је погодио најглавнију и свеопшту зкељу. У врту се шетали до ручка. Госпођа Захљебињина, која већ одавно хтеде отићи, ла мало прилегне, такођер не заостаде пего изиде са осталима да се прошета, али благоразумно остаде да мало седне и одахпе на балкону, где је одмах и задремала. У врту постаде узајамно понашање међу Вељчањиновим и свима девојкама још дружевније. Опазио је, да се њихову друштву придружила још два, три врло млада човека са суседних летњиковаца; један је био студент, а други просто гимназиста. Они одмах иритрчаше сваки к својој девојци, а видело се, да су због њих и дошли; међу тим трећи „млади човек", врло мрачан и накострешен дечко, својих двадесет година, са огромиим тамним наочарима, поче брзо и намргођено шаптати о нечем са Марјом Њикићишном и Надом. Посматрао је оштро Вељчањинова и чинило се да му је дужност, да показује према њему највеће презирање. Неколико девојака предлагаху, да се одмах почне играти. На питање Вељчањиновљево, чега и о што се играју, одговорише му, да играју све игре и на залоге, а довече да ће играти „пословица", то јест: сви носедају а један мора да се склони на неко време; они, који седе, изаберу пословицу, на пример : „Тиха вода брег рони", на када онога, што је на страни, позову, онда мора сваки или свака по реду спремити и рећи му по једну фразу. Први мора рећи таку фразу, у којој се налази реч „тиха", други у којој се налази реч „вода" и тако даље. Играч мора ухватити све те речи и по њима одгоненути пословицу. — То мора да је врло занимљиво — опази Вељчањинов. — Ах, није! Страшно је досадно! — одговорише два три гласа у исти мах. — Онда такођер играмо и позоришта — рече Нада, обраћајући се њему. Видите оно дебедо дрво,