Стражилово

183

које је окружено клупама: тамо за дрветом еу као бајаги кулисе и тамо седе глумци, па онда оданде изилазе краљ, краљица, принцеса, младић кад и како ко хоће, и говори што год му падне на памет, и онда на послетку ипак нешто испадне. ■— Па то је славно! — похвали још једаред Вељ ањинов. — Ах, није! II то је досадно! Из почетка сваки пут иде весело и лепо, а пред крај испадне сваки пут којешта, јер нико не уме да заврши; осем ако с вама не буде занимљивије. А ми мишљасмо о вама, да сте ви пријатељ Павла Павловића, а сад видимо, да се ои просто хвалисао. Меии је врло мило, што сте дошли . .. из извесног узрока — рече на послетку, погледавши озбиљно и значајно Вељчањинова и одмах оде оиет к Марји Њикићишној. — Довече ће се играти пословица — рече изненада Вељчањинову новерљиво једна другарица, коју до сад једва ако је и оназио а није ни једне речи с њоме проговорио — довече ће се сви и и'-мевати са Павлом Павловићем, иа ћете сигурно и ви. — Ах, како је то лепо, што сте дошли, јер је иначе код нас све досадно — рече му пријазно друга другарица, коју до сад са свим није ни опазио, која се на једаред, Бог зна одакле, нојавила, риђокоса и пегава и са страшно смешним од трчања и жеге запуреним лицем. Немир и забринутост све вигае обузимаху Павла Павловића. У врту је на послетку пошло Вељчањинову за руком, да се са свим спријатељи са Надом; она га већ више није гледала испод очију као из почетка и, као што се чинило, оканула се са свим да га испитује и оштро посматра, него се кикотала, ђипала и цикала и једно два пут га чак и за руку ухватила; осећала се врло срећна а на Иавла Павловића није даље никакве паж-ње обраћала, као да га и нема. Вељчањинов се уверио, да постоји читава завера против Павла Павловића; Нада је са гомилом девојака мамила Вељчањинова на једну страну, а осгале другарице су опет под разним изговорима задржавали Павла Павловића на другој; али би се он, кад год би могао-, отео и стрмоглавце појурио к њима, то јест к Вељчањинову и Нади, па би тек из небуха нромолио између њих своју ћелаву главу, узнемирено прислушкујући. Пред крај је то све радио без икаквих обзира и устезања; најивности његових геста и покрета по некад не беше границе. Вељчањинов не могаше а да још једном не обрати особиту пажњу на Катарину Федосјејевну; њој је, истииа, већ било јасно, да он никако и није долазио овамо ради ње, и да се већ много интересује за Наду; али јој лице и поред тога беше

исто онако мило и добродушно као и пре. Чинило се, да је већ и због тога срећна, што се такођер налази поред њих и што може да слуша оно, што говори нови гост; а сама, сиротица, никако не умеде да се умеша у разговор. — Каква ли вам је славна ваша сестрица Катарина Федосјејевна! рече наједаред тихо Вељчањинов Пади. — А, наша Каћа! Та зар мозке бити бољег створења, но што је она? Она је наш огпнти анђео, ја сам у њу заљубљена! — викну Нада са усхићењем. На послетку, у пет сати, седоше за ручак; и овде се врло добро видело да ручак није као обично, пего је приређен овако нарочито због госта. Обнесоше два три јела, махом јела, која се виђају за обичним сголом, скувана доста вештачки, а једно од њих беше некако чудповато, тако да му човек не би знао дати имена. Осем обичних столних вина појави се и једна боца токајског, опет очевидно изнесена ради госта; при крају ручка наточише, не зна се којим поводом, и шампањца. Стари Захљеби њин погледао мало дубље у чашу па се сасвим одобровољио те беше готов да се смеје свему, што је говорио Вељчањинов. Свршило се тим, да Павле Павловић на крају не могаше дуже да издржи: из суревњивости дође наједаред и њему у главу да направи неки каламбур, што и учини; са онога краја стола, где је он седео поред ш-те Захљебињине, зачу се наједаред гласан смех, којем се све девојке обрадоваше. — Татице, татице! Павле Павловић је направио такођер каламбур — викаху две средње Захљебињине у један глас; —■ рекао да смо ми „девице, којима се мора дивити".... — А дакле и он прави каламбуре ! Ну па какав је каламбур направио? —• одазва се достојанственим гласом старац, обраћајући се покровитељски Павлу Павловићу и у напред се смешећи очекиваном каламбуру. — Та на ето он је рекао да смо ми „девице, којима се мора дивити". — Д-да! Ну па шта?— сгарац још никако није схватио и још се доброћудније смешио у очекивању. — Ух, ала, сте ви, татице, зар још не разумете. Дакле, девице и према томе дивити се; девице је налик на дивити се; девице, којима се мора дивити . .. — А-а-а! —• протегну старац изненађен. Хм! Ну —• иа он ће други пут и штогод боље знати рећи! — и старац се весело насмеја. — Не може човек имати сва савршенства наједаред, Павле Павловићу! — гласно му се подругну