Стражилово

184

Марја Њикићишна. — Ах, Боже мој, хоће да се удави, заггала му кост у грлу! — викну онда на једаред и скочи са столиде. Пачини се читава забуна, а Марја Њикићишна је баш то и желела. Иавле Иавловић се само мало загрдну вином, које је натегнуо, да сакрије своју забуну, али је Марја Њикићишна уверавала и клела се на све стране да је то рибја кост, да је она сама видела да је тако, и да од тога умиру људи. — Треба ударати по потиљку! — викну неко. —- Заиста, то је најбоље, што се може чинити гласно одобраваше Захљебињин, али се већ нашле и услужне душе: Марја Њикићишна, риђокоса другарица, и на нослетку сама домаћица, која се страшно уплашила; све три хтедоше лупати Павла Иавловића по затиљку. Павле Павловић беше скочио од стола и отимао се од њих, цео минут је морао доказивати да се само загрцнуо вииом, и да ће кашаљ одмах и еам стати — док се на послетку једва једном сетише, да је све то масло Марје Њикићишне. — Иази мало ти, убојице!... —• строго припрети т-те Захљебињина Марји Њикићишној, али не мога да издраш, него одмах за тим прсну тако силно у смех, да је и то начинило неки ефекат своје врсге. После ручка изидоше на балкон да попију каву. —■ Баш је лепо време! — похвали доброћудно природу старац, гледајући са задовољством на врт — само још да је кише... Хајде, ја идем мало да отпочинем. С Богом, с Богом, будите весели! Буди весео и ти! — лупну, излазећи, по плећу Павла Павловића. Кад се опет сви сишли у врт, притрчи на једаред Павле Павловић к Вељчањинову и повуче га за рукав. — На један минут, ако смем молити! — прошапута у нестрпљењу. Ударише страном, идући усамљеном стазом. — Господине мој, извинићете, али овде вам се не дам, овде вам се не дам.. . ирошапута, грцајући од јарости и ухвативши Вељчан>инова за рукав. — Шта? Шта сте хтели? — запита Вељчањииов, разрогачивтпи очи. Павле Павловић га гледаше ћутке, само су му усне дрхтале и пгго би се час по јаросно насмешио. — Куд сте се дели? Где сте ви? Све је већ готово! — зачу се нестрпљиво дозивање девојака. Вељчањинов слеже раменима и врати се у друштво. Павле Павловић се такођер журио за њим. — Смела бих се опкладити, да вас је молио да му позајмите мараму за нос — рече Марја Њикићишна: — и прошли нут је заборавио понети.

— Вечито заборавља! — прихвати средња Захљебињина. —• Заборанио мараму! Павле Навловић заборавио мараму! Матап, Павле Павловић је опет заборавио мараму за нос — татап, Павле Павловић опет има кијавицу! — орили су се гласови. — На што не каже ? Што се увек тако цифрате, Павле Павловићу? — довикаваше му т-те Захљебињина; одмах ћу вам послати мараму. И од куд му само увек кијавица? — додаде, одлазећи и радујући се овој прилици, да се врати у кућу. — Имам, молићу, две мараме, а кијавице ни немам ! — викну за њом Павле Павловић, али га она пе чу, и за мало, кад се Павле Навловић већ мотао за осталима а све у близини Наде и Вељчањинова, стиже га задувана собарица и донесе му мараму. — Да се играмо! Да се играмо пословица! викало се са свију страна, као да ће им „пословице" донети Бог те пита какво уживање Изабраше место и поседаше по клупама; Марји Њикићишној првој паде у део да одгонета; заповедише још да гато даље стане и да не прислушкује; док је она стајала на страни, изабраше нословицу и разделигае речи. Марја Њикићишна се врати и одмах погоди. Пословица је гласила: „Сан је лажа, а Бог је истина". Иза Марје је дошао ред на младића са разбарушеном косом и са тамним наочарима. Од њега су тражили још теже услове —• да стане у сениду и да се окрене лицем према огради. Намргођени младић је вршио своју дужност са презрењем, и као осећајући неко морално понижење. Кад га викнуше, не мога ни близу да погоди, обишао је све и саслушао по два пут, што су му говорили, премишљао дуго и намргођено, али из свега тога не би ништа; на послетку га исмејагае. Пословица је гласила: „Богу молитва и служба цару никад нису у залуд." — И сама пословица је којегата! -- прогунђа с иегодовањем ражљућени младић, враћајући се на своје место. — Ух, ала је то досадно! — зачу се неколико гласова. Отпратише и Вељчањинова; њега сакрише још даље од осталих; он такођер није погодио. —■ Ух, ала је досадно! — зачу се још вигае гласова. —• А сада идем ја — рече Нада. —• Не, не, еад ће ићи Павле Павловић, ред је на Павла Павловића — повикаше сви живо. Павла Павловића одведоше до самог плота и метнуше га у кут, а да се не би освртао, метнуше