Стражилово

185

риђокосу да пази на њ. Павле Павловић, који се ионово окуражио а скоро и развеселио, беше намеран да свето испуни своју дузкност, те је стајао као пањ, гледајући у плот и не усуђујући се, да се осврне. Риђокоса је стражарила на двадесет корачаја иза њега ближе друштву у близини сениде и немирно се домигивала о нечем са осталим девојкама; видело се да су сви нешто очекивали и то чак са неком узбуђености; нешто се спремало. На једаред риђокоса замаха иза сениде рукама. Онај час сви поскакаше и растрчаше се бгрмоглавцена све стране. — Бежите, бежите и ви! — пришануше Вељчањинову десет гласова чисто у ужасу због тога, што не бежи и он. — Шта је? Шта се то догодило? питаше он, журећи се за осталима. — Тише! Не вичите! Нека њега, нека тамо стоји и гледа у плот, а ми ћемо сви да побегнемо. Ево и Настја бежи. Риђокоса --- Настја — је јурила што је игда могла и махала рукама, као да се Бог зна шта догодило. На послетку се сви слегоше на другом крају врта, с оне стране рибњака. Кад је и Вељчањинов стигао онамо, видео је да се Катарина Федосјејевна страшно препирала са свима девојкама, особито са Надом и Марјом Њикићишном. — Каћа, голубице, не срди се! — умиљавала јој ( Нада, љубећи је. — Па добро, не ћу ништа рећи мамапш, али идем одавде, јер то није ни најмање лепо. Како ће њему сиротану бити, кад се осврне тамо код плота? Она оде — из сажалења, а сви остали остадоше неумољиви и немилосрдни као' и пре тога. Вељчањинову су наредили, да ни он на Павла Павловића, кад се врати, не обраћа никакве пажње, као да ништа није ни било. „А ми остали да се играмо залога!" — викну са усхићењем риђокоса. Павле Павловић је стигао у друштво од прилике тек после четврт сата. Барем две трећине тога времена је иреџоњао код плота. Играње залога беше већ у пуном јеку и врло је добро ишло — сви су викали и били весели. Ван себе од јарости прискочи Павле Павловић управо Вељчањинову и опет га дохвати за рукав. — На један минут, ако је по вољи! — 0 Господе, шта је напао непрестано са својим минутима! — Опет тражи мараму — повикаше за њима. — Ну, али ово сад је зацело ваше масло; ту сте за. цело ви, ви сте то учинили!.. — Иавле Павловић је чак шкргутао зубима, говорећи ово.

Вељчањинов га прекиде и мирно га посаветује да буде мирнији, јер иначе се не ће отрести задиркивања .• „за то вас и задиркују и насађују, пгго се ви љутите, кад се сви смеју и шале". На његово чудо речи и савет страшно се коснуше срца Павлу Павловићу; одмах се смири, и то толико, да се повратио к друштву, као кривац, и покорно пристао међу играче; за тим га неко време нису дирали, него се играли с њим као и са осталим — и не прође ни пола сата, а он се већ развеселио и забавио. У свима играма је узимао себи, кад је требало да има, пара, по највише издајницу риђокосу или једну од сестара Захљебињиних. Ну на своје још веће чудо опазио је Вељчањинов, да се Павле Павловић скоро ни један пут није усудио да ночне говорити са Надом, и ако се непрестано мотао и увијао поред ње или у њезиној близини; тако да је изгледао да свој положај опаженога али презренога од ње сматра некако као потребан и природан. При крају га онет насадише. Играло се жмуре. Онај, који се сакривао, смео је бегати с једног места и сакривати се на другом. Павлу Павловићу, који се из почетка добро сакрио у густом жбуну, дође на једаред у главу да претрчи и да се сакрије у кући. Опазише га кад је бегао и за њим се нададе вика; он шмурну хитро преко степеница у антрсол у намери, да се сакрије тамо на једном њему познатом месту за орман. Али риђокоса полети горе за њим, докраде се на прстима до врата и спусти резу. Одмах престадоше сви играти се и опет побегоше сви на ону страну рибњака са друге стране врта. После једно десет минута виде Павле Павловић да га нико не тражи па погледа кроз прозор. Не беше никога у врту. Није смео да виче, да не би пробудио старе Захљебињине, а собарици и служавци беше дат строг налог, да се не јављају и не одзивају на позив Павла Павловића. Могла му је отворити Катарина Федосјејевна, ну она, вративши се у своју собицу, да мало седне и преда се својој машти, беше случајно такођер заспала. Р1 он мораде на овај начин да чека готово читав сахат. На послетку се почеше појављивати, као случајно пролазећи, по две и по три девојке. —• А што ви, Павле Павловићу, ие дођете к нама ? Ах, како је лепо и весело тамо! Играли смо позоришта. Алексјеј Ивановић је представљао „младога човека". — А где сте ви, Павле Павловићу, вама се баш мора дивити! — опазише друге девојке. — Чему се мора опет дивити ? — зачу се изнебуха глас нх-ше Захљебињине, која тек што се про-