Стражилово

194

У Ш У м и

паваЈу пупољци, шумица не листа, [ Р.ши ветрић само љуља гране голе И росицу суши, што трепти и блиста На гранчици црној и по земљи доле. Ал кроз храшће младо по узаној стази, Где још вене лишће од мртве јесени, По раноме биљу жељна нога гази 11 по травци, што се под лишћем зелени.

Чујем звуке, ал ие горког уздисаја Кад јауче грање и пебо се мути То шапуће ветар а са шумског краја Чујем цвркут тичји, што пролеће слути. Ал ће скоро песма загрмети силпо Кроз лавиринт шумски; изнад моје главе Разлиће се јаче шуштање умилно Са мирисом цвећа и зелене траве.

Живни, срце моје! Нека нада труне, Што је оцветала и увела лане, Нека нова никне, а веселе струне Нек удесе песму за ведрије дане!... ——

ЛснскЈи

Ц В Е Т А К (пуш^ин) књизи видим безмирисан, Заборављен и увео цвет И чудном неком маштом ево Мој дух је силно обузет.

Где цваше? Када? Којега дана? Да л' дуго? Ко му учини крај? Да л' знана рука или незнана? И за п1то ј' амо метнут цвет тај ?

Да ли за спомен састанка бајног? Или за горког растанка јад? Или за спомен шетања тајног У тиха поља, у шумски хлад?

И он и она? Здрави л' су? бони? У ком их куту сакрива свет? Увели можда тако и они К,'о овај тужни незнани цвет. Ворис

СРЕ^КА И ЉУДИ 11ГА.ГЛ У ЈЕДНОМ ЧИНУ НАПИСАО И. И. ВУКИћЕВИћ (Наставак)

Т Р Е ћ А 11 0 Ј А В А Сви без Максе Рокса. Већ ми та његова брига изађе овде! (показује теме.) Аца. За Вога, мати, ти знаш оца... Све се до сада бринуо за тај грдни дуг од нет стотииа дипара, на сад чисто не верује оволикој срећи. Евица. Оно ја знам да се човек брине, али отац већ место не оставља где не хуче. Ето, само шта је викао за ону хаљину. Рокса (љутито). Остарео, за Бога! Аца (одушевљепо). Сад не ћемо више о томе.

Доста је било. Метућемо бриге под ноге, па свирај, певај и .. . и . .. Прво и прво, да објавимо преко новина, ко има плац на продају. (Тражи по орману дивит.) ^Та где је само то мастило! ? (Тражи још брже.) Купићу и златан дивит. .. Ама где ли је? Евица. Ето га, иза шољица. Аца. Нема га! (пружи руку те разбије шољу.) Рокса (уплашено). Али, Ацо, шта то чиниш? Аца (равнодушно). Којешта, мајко! Зар и о томе још вреди говорити? Парчад на страну, па писмо у Париз за најфиније шоље. (Нађе мастило.) Ах, ево га најзад! (Седа за сто.) Морам и овом држаљом