Стражилово

222

дио је трошак Милоје Јовановић; потрошено је било 12349 гроша или рачунајући дукат по ондашњем курсу у 56 гроша, 220 дуката и 29 гроша; а од Кијева бележио је он сам, и то не на грошеве већ на — дукате, и то сребрну рубљу и 17 гроша чаршијских, што је тражио од министарства да му накнади; али оно му не хтеде да одобри ни трошак, који он учини путујући до Москве и Петрограда и натраг, у суми од 123 1 /з дуката. Преписка се око тих новаца водила близу две године. 'Гек после његове смрти 15 септембра 1848 Савет доноси одлуку, коју и кнез одобри 26 септембра: »да се од фамилије Симине из призренија на његове заслуге и сиротно стање његове фамилије не наплаћује него да се у расход правителствене касе разведе.« 0 гробу Симину још није расправљено, с тога, мислим, није на одмет, ако овде испишем речи пок. Јов. Бошковића из чланка његова »Глиша Возаровић« (Српске Илустроване Новине бр. 23), на које се, чини ми се, и не освртоше они, који о томе писаше. Еда и то колико толико помогне, да дознамо, где борави Сима Милутиновић Сарајлија. Бошковић вели: „У београдском гробљу код цркне св. Марка, идући од звонаре к западу, за неколико корака, имају два гроба: десно Глише ВозаровиИа, са каменим крстом и натписом, а лево Мчрије Милутиповићке, родом Поповићеве из Будима, познате у књижевности под именом „Пунктаторке" (-ј- 1875). А идући још толико к западу, иза повеће зелене ограде, налазе се три гроба, обграђена и зарасла: десно Вукашина РадишиЛа, у среди Симе МилутиновиКа, а лево ЈаЛима ВујиЛа. Радишић беше негда професором грчкога језика у гимназији крагујевачкој, а за тим секретар српскога посланства у Цариграду, песник и књижевник српски. Његов гроб и Симин лако ће се распознати, кад се буду прекопавали. Приликом ископавања Доситијевих костију, Радишић је узео један чланак од малога прста с руке, па га —• из веливог пиетета — оаточио у заклоиац своје сребрне бурмутице, која му је метнута у сандук, те с њим укопана. А Сима је сахрањен са иконицом св. Срђа. Ј1ице је те иконице: слика на порцулану, опточена сребром; наличје је све сре-

брно; облик јој је четворострап, а дужина и ширина 45—60 милиметара. Сима ју је донео из Сергијевске лавре код Москве." А да сада завршим овај први део о животу Симину поменом, да је у »Подунавци« бр. 49 од год. 1848 изишао ђ. Срдића „ ПлачЂ падо прахома С. Милутиновића", у ком жали, што и Сима не дочека догађаје од 1848 године, и песмом Ј. Илића „При уколу Симе Милутиновића Чопковића" , која би штампана још у 2 броју »Подунавке«. 6 ) Песма гласи: Мрак наступи — крвна муња севну: Авај, стрело, зар у срце наше? Ах! докле ће злобне коби ваше ћуд над нама освећиват' гневну? Да ни дана, ким се сав свет теши, Мирно нама пробавити није! Навек горке Срб да сузе лије, То је, то је, чим нам судба спеши. Смртни! баци тавни поглед доле, Познај горку судбу твоју боље И сујету трошног твога тела. Сан и магла пред нама се пружа, Самртности све обима стужа: „Добра дела тек остају цела!" Чим се гордиш ти, Србијо тужна? Наде венац дичне славе твоје; Чојковића у окриље своје Смрт однесе, кано роба сужна! Оног' — кои небо с земљом споји, Који се диже вр звездана свода, А на дику свег српскога рода: Прах и пепо сад пред нама стоји! Ах, ал' доцне гласи наши стижу; Тјжни јеци, нек' с' до неба дижу, Јера нејма, неЈма више њега! Чојковића изгубисмо славног, Коме земља не породи равног, Док је света и сунца божјега!! —

6 ) Остале помене ииди у мојој књизи стр. 85—95 'Борђе С. Ђорђевић

(Наставиће се) -===><хС38ет®С38бС><>«