Стражилово

213

његовој физијономији. Само је нос био малко широк и уздигнут; да није било тога, био би баш леп човек. Ушао је у нутра са свим достојанствено. — Ја, канда, имам прилику говорити са господином Трусоцким ? — изговори одмерено и са особитим задовољством ударајући на реч „прилику", то јест дајући тиме на знање, да никакве части и никаква задовољства не може бити за њега у разговору са господином Трусодким. Вељчањинов поче поимати; а и Павлу Павловићу канда долазкаше нешто у памет. На његову лицу се опазио немир, али се ипак уздржа. — Не имајући части знати вас — одговораше му достојанствено — мислим, да с вама ни посла никаква имати не могу. —■ Ви ћете прво саслушати, а после ћете казати своје мишљење — самоуверено и као поучавајући га изговори млади човек и, извадив лорњет са оквиром од корњачине коре, који му висијаше на гајтану, стаде разгледати кроза њ боцу шампањског, која стојаше на столу. Довршивши спокојно смотру иад боцом, сави лорњет и, обраћајући се наново к Павлу Павловићу, проговори: — Александар Лобов. — А шта вам је то Александар Лобов? — То сам ја. Зар нисте слушали ? — Нисам. — У осталом, од куд и да знате? Ја с-ам дошао важним послом, који се управо вас тиче; међу тим дозволите, да седнем, уморио сам се ... — Седите — позва га Вељчањинов, ну млади човек беше већ сео и пре позива. Ма што бол у грудима биваше све већи и већи, Вељчањинова ипак заинтересова тај малени настрљивац. На лепом, детињском и руменом његову лицу чинило му се као да види некакву удаљену сличност са Надом. — Седите и ви — предложи младић Павлу II авловићу, показајући му небрежним покретом главе место према себи. — Нека ме, могу мало и постојати. •— Уморићете се. Ви, господине Вељчањинове, можете, ако вам је по вољи, да и не излазите одавде. — Немам за што ни да излазим, ја сам у својој кући. — Како вас је воља. Ја, морам вам признати, и желим, да будете ту док се ја објашњавам са овим господином. Надежда Алексјејевна ми вас је препоручила доста ласкаво. — Гле! А кад брже? — Па одмах после вас. Ја оданде и долазим. Дакле, знате ли шта је, господине Трусоцки — окрену се Павлу Павловићу — ми, то јест ја и Надежда Фе-

досјејевна — говорио је кроз зубе, изваљујући се небрежно у наслоњачи — одавно већ љубимо једно друго и задасмо једно другом реч. Ви сте се сад испречили међу нас и ја дођох да вам предложим, да уступите место. Је ли вам угодно, да пристанете на мој предлог? Павле Павловић се трже и погледа, али у час му опет прелети преко усана пакостан подсмех: — Не, ни најмање ми није угодно — осече се лаконски. — Гле, гле! — обрну се у наслоњачи младић, пребацив ногу преко ноге. — Не знам чак ни с ким говорим — настави Павле Павловић — а мислим, да немамо ни о чему да говоримо даље. Рекавши то нађе за потребно да и он седне. — Рекао сам, да ћете се уморити — нехатно опази младић — имао сам мало час прилику известити вас да ми је име Лобов, и да смо ја и Надежда Федосјејевна задали једно другом реч — дакле никако не можете рећи, као што казасте мало час, да не знате с ким имате посла: такођер не можете држати ни то, да немамо о чем говорити даље. Не узимајући у обзир мене — ствар се тиче Надежде Федосјејевне, којој се ви тако дрско намећете. А већ само то је довољан разлог за објашњаиање. Све је то процедио кроз зубе, као какав уображен човек из виших кругова, који једва удостојава свог слушаоца да говори с њим; чак поново извади лорњет и посматраше кратко време нешто кроза њ, док је говорио. — Допустите, ви млади човече ... — подвикну му Павле Павловић, али га „млад • човек" дочека као запета пушка. — У свакој другој прилици бих вам строго забранио, да ме називате „младим човеком", али сад је признајте и сами, моја младост моја главна предност према вама, и да бисте ви јако волили, да сте на пример данас, кад сте давали браслету, били бар колико толико млађи, но што јесте. — Ух, дрекавче један! — прошапта Вељчањинов. — У сваком случају, милостиви господине поправи се досгојанствено Павле Павловић — ја ипак не налазим да су вама постављени разлози разлози неприлични и сумњиви —■ довољни, да се настави препирка о њима. Ја већ видим да су све саме детињарије; сутра ћу се већ поразговорити о том са поштовапим Федосјејем Семеновићем, а за сад вас молим да се удаљите. — Јесте ли видели какав је ово човек ! — викну узбуђено младић Вељчањинову, изишавши из своје хладнокрвности. — Мало му је, што га одацде те-