Стражилово

214

рају плазећи језик за љим, сад још и да нас оговара код старца! Зар не доказујете тим, ви јогунасти човече, да хоћете да узмете девојку насилио, да је купите од иодетињених стараца, који услед социјалног варварства имају власт над њом ? Та зар вам није већ довољно показала, да вас презире; зар вам није враћен ваш данашњи, непристојни поклон, ваша браслета? Шта тражите више? — Нико ми није никакве браслете вратио нити је то могуће — претрну Павле Павловић. „Ух, да те је бар ђаво однео!" — помисли Вељчавинов. — Мени је заиста — започе он мргодећи се наложила Надежда Федосјејевна да вам предам ову кутију, Павле Павловићу. Нисам хтео да се примим, али је она молила ... ево је ... мени је страшно непријатно . .. Извади кутију и метну је смућен пред Павла Павловића, који се чисто укочио. — А што је нисте предали до сад? — окрену се оштро младић к Вељчањинову. — Свакако, нисам имао прилике — намршти се овај. — То је мало чудновато. — Шта-а-а? — Па, кад се узме, и јесте чудновато, признајте сами. У осталом, ја сам готов да признам, да је ту — неспоразумљење. Вељчањинову страшно дође воља да скочи и продрмуса дечка за уши, али се не мога уздржати, него му у очи прсну у смех; младић такођер одмах удари у смех. Ну Павлу Павловићу беше друкчије; да је могао Вељчањинов опазити његов ужасни поглед на себи, кад се смејао Лобову, онда би разумео, да овај човек у том тренутку прелази судбоносну границу ... Ну Вељчањинов, и ако не беше видео погледа, ипак је знао да Павлу Павловићу треба помоћи. — Чујте, господине Лобове — започе он пријазним тоном — не упуштајући се у разглабање осталих разлога, којих не ћу да се дотичем, хтео бих да вам напоменем само толико, да Павле Павловић, у намери да се ожени Надеждом Федосјејевном, не иде онамо непознат, него на против њега у оној поштованој породици врло добро знају и цене, а за тим он својој невести ставља на расположење свој одлични и угледни положај, па онда своје имање, па према томе је са свим природно, што се чуди такоме супарнику као што сте ви, има врло лепих особина, али који је тако млад, да га он никако не може да гледа као озбиљна супарника. .. па према томе има у неколико и право, кад вас молим да прекинете...

— Шта има то да значи: „тако млад"? Ја сам већ одавно навршио деветнаесту. По закону сам се могао већ одавно оженити. Ето то је све. — Ну који би отац пристао да даде за вас кћер сад па ма ви били и милијонар у будућности или какав добротвор човечанства ? Човек, коме је деветнаест година, не може одговарати — ни за сама себе, а ви сте се одлучили чак и тућу будућност да узмете на душу, то јест будућност детета, као што сте и сами. Видите, ни то није са свим тако племенито, као што ви мислите! Ја сам био тако слободан да то рекнем због тога, што сте се ви сами мало час обратили на мене, као на посредника између вас и Павла Павловића. — Ах, заиста, њега зову Павле Павловић! опази младић — а од куд се мени опет све наметало у памети да се зове Василије Петровић ? Знате ли шта — обрати се Вељчањинову — ја се сад вама ни мало не чудим; знао сам ја, да сте ви сви таки! Ипак је чудновато, што су ми о вама говорили као о човеку у неку руку нових назора. У осталом то су све трице и кучине, а ствар је у томе, да ту не само да нема ничег неплеменита с моје стране, као што сте ви узели себи слободу изразити се, него да је чак са свим противно, што се надам да ћу вам моћи протумачити: ми смо, пре свега, дали једно другом реч и, осем тога, ја сам јој отворено обећао, пред два сведока, да ћу јој, ако она кадгод заволи кога другога или се просто покаје, што је пошла за мене па зажели да се развенча, онај час издати акт о свом браколомству и тим да ћу потпомоћи, где буде требало њену молбу за развод брака. Још више: за случај, ако бих ја у току времена хтео да се извлачим или да не бих хтео дати тај акт, то ћу јој ради њеие сигурности на сам дан наше свадбе издати меницу од сто хиљада на своје име, тако да би у случају, да не бих хтео издати онога акта, она одмах могла утужити моју меницу па би онда мене за јаку! На тај начин је све осигурано, и ја ничију будућност ие стављам на коцку. Даклем то је прва ствар. — Чисто бих се опкладио, да вам је то онај •како се зове — Претпосилов измислио! — викну Вељчањинов. — Хи-хи-хи! — кикотао се пакосио Павле Павловић. — А шта се тај господин кикоће? Ви сте погодили, тоје замисао Претпосиловљева ; и заиста, врло је вешто удесио. Иаказни законје савршено парализован. Разуме се, ја сам одлучио, да је вечно љубим, а она се страшно кикоће, али је ипак врло вешто