Стражилово

232

Очи би му се по некад на неколико минута склопиле, али онда би се онет поново тргао, пробудио и свега се опоменуо. Онда би подигао своју рањену руку, обложену у мокар од крви завој, и опет почео о свому размишљати. Вило му је јасно само једно: да га је Павле Павловић заиста хтео да закоље, али да за четврт сата пре покушаја може бити, ни сам ни ја знао, да ће то учинити. Бријачки прибор је можда тек синоћ опазио, не имајући при том никаквих мисли ни намера, само што му је то, што је видео, остало у памети. (Вритве су увек лежале закључане у писаћем столу, ну јуче из јутра их беше извадио Вељчањинов, да се подбрије около бркова а то је по некад сам радио.) „Да је из пре имао намеру, да ме убије, онда би сигурно раније набавио био нож или револвер, а не би рачунао на моје бритве, којих до синоћ није никад ни видео" — размишљаше међу осталим. Избије на послетку шест сати из јутра; Вељчањинов се трже, обуче се и пође к Павлу Павловићу. Отварајући врата, не могаше да разуме, чега ради

је закључавао Павла Павловића и за што га није одмах отправио из куће. На његово чудо беше уапшеник већ са свим обучен; сигурно је нашао какав начин да се одреши. Седео је у наслоњачи, али чим уђе Вељчањинов, он устаде. Шешир је већ држао у рукама. Његов узверени поглед као да је журно проговорио: „Не почињи разговора; нема никакве потребе; немамо ни о ем да говоримо".. .. — Идите! рече Вељчањинов. — Понесите своју браслету! — довикну за тим. Павле Навловић беше већ дошао до врата; на позив се врати и узме са стола кутију са браслетом, стрпа је у џеп и изиде на степенице. Вељчањинов је стајао код врата, да забрави за њим. Погледи им се последњи пут сусретоше; Павле Павловић застаде, обојица погледаше једно пет секунада један другом у очи, баш као да се колебали ; на послетку Вељчањинов махну на њ мало руком. —• Ну, што не идете! — рече полугласно и забрави врата за њим. ће се)

КУФШТАЈН

Погледао сам на сахат — једанаест је било пре по дне, кад сам се дне 23 јунија 1889 године кренуо брзим влаком од горостаснога средишног колодвора баварске престонице и бацио још један жудан поглед лево на Расћогг-, десно на 8ра^еп-Вгаи, те се отиснуо пут кршне Тиролске. У помисли на хладно, изврсно пиво тих чувених пивара убришем, иза празнога гутљаја, суве брке, па се завалим у седиште, те скрштених руку и заклонљених очију пођох размишљати о оном небројеном благу лепих вештина и уметности, што сам ту задњих дана гледао у Монакову и дивио му се. У памети ми се ређаху једна за другом дивне слике старе и нове пинакотеке, Шакове збирке, Максимилијанеума и разних изложбених палата; разноврсни иредмети културно- и уметно-историске збирке баварскога народног, и старине богатог етнографскога музеја; па старе пластичке слике глиптотеке; величанствене зграде; имп 'зантни споменици: Максимилијана П., »славолук по-

беде«, горостасна Баварија и »пропилеје«, подигнуте у славу Грчкој, а откривене баш у очи онога дана, кад се из Грчке нрогпани краљ Отон повратио у Монаково. Задубљен у те мисли, нисам ни чуо звиждук пчровоза нити сам опазио кад је влак стао код Розенхајма, и опет се кренуо даље. Тек кад се иза те станице кондуктер појавио на прозору са питањем: »Желите ли, господо, ручати у Куфштајну?« — онда сам се пренуо из мојих размишљања, а као одјек на носледњу реч кондуктерову севпуло ми је у памети име — Рожа Шандор. »А колико се бави влак у Куфштајну?« запитам кондуктера. »Двадесет минута.« »То ја онда не бих имао времена да ту и ручам, и да разгледим тврђаву?« »Никако!« беше кратак одговор. »Томе се може лако помоћи,« упаде у реч један услужан господин, који спрам мене се-