Стражилово

231

ло — беше тако природно, тако истинито, да га је по некад нодилазила сумња: „Да ли је све то баш заиста сан ? Шта хоће ти људи од мене, Боже мој! Ну ... кад то не би била само привиђења, зар би било могуће, да овака галама не разбуди до сад Павла Павловића ? Та ено он спава тамо на дивану!" — На послетку се изненада нешто догоди, опет, као и у ондашњем сну; све потрча на степеници и опет се почеше ужасно гурати код врата, јер од степеница улажаше нова гомила у собу. Ти људи су нешто носили са собом нешто велико и тешко; чуло се како тј тњаху тешки кораци носилаца по степеницама и како се узбуђено довикиваху рбихови задувани гласови. У соби сви повикаше: „Носе, носе!", све очи се зажарише и устремише на Вељчањинова; сви му показиваху према степеницама претећи и ликујући. Не сумњајући више ни мало, да све то не може бити сан ни нривиђење, него да је истина, он се подиже на прсте да види што пре, преко глава осталих људи, шта је то шта носе овамо? Срце му ноче лупати, лупати и на једаред, — баш као и онда у оном сну — одјекнуше три јака ударца у звонце. И опет беше то тако јасан, тако савршено природан и истинит звук, да се таки звук пикако иије могао само приснити у сну !.. Он викну и пробуди се. — Ну овај пут није као тада иојурио одмах к вратима. Некаква помисао даде нравац његову првом покрету — ако је у овом тренутку могао имати каквих мисли — и као да му је когод казао шта треба да чипи, он се исправи на постељи и потеже, са испруженим у напред рукама, као да се брани, или као да дочекује нападај, управо на ону страну, где је спавао Павле Павловић. Руке његове се сударише са другим, већ замахнутим над њим рукама, и он их снажно пограби, увидевши да је неко већ стајао нагнут над њим. Завесе беху спуштене, али ипак не беше са свим мрак у соби, јер из друге собе, у којој не беше таких завеса, долажаше већ слаба светлост. На једаред осети ужасан бол по длану и прстима леве руке, у тренутку му би јасно да се посекао, да је ухватио руком за сечиво ножа или бритве и снажно га стиснуо ... У истом моменгу се нешто тешко и једнозвучио тресиу о под. Вељчањинов је био, мо:ке бити, трипут јачи од Павла Павловића, али борба је међу њима ипак трајала дуго, читава три минута. За мало па га Вељчањинов притисну о под и преметну му руке на леђа и некако му се нреко потребно учини да свеже те назад преметнуте руке. Стаде пиггати и тражити десном руком — придржавајући левом,

рањеном, убицу — гајтан од завесе, али га не могаше дуго да нађе, ну, на послетку, га дохвати и отрже с прозора. Касније се и сам чудио натприродној снази, коју је том приликом показао. За цело то време ни један ни други није пустио ни гласка: чуло се само њихово тешко дисање и потмули звуци борбе. На послетку притврдивши и свезавши Павлу Павловићу руке на леђа, остави га на иоду, устане, тргне са прозора завесу и подигне ролету. На усамљеној улици беше већ дан. Отворивнти прозор, стојао је неколико минута дубоко удишући ваздух. Беше већ пети сат. Затворивши прозор лагано оде к орману, нађе чист рупчић и чврсто увеже своју леву руку, да заустави крв, која је нагло текла. Док се тим бавио, нагази ногом на бријачицу, која је лежала на простирачу, подигне је, савије и метне натраг у бријачки прибор, који је јога јутрос био заборавио на малом сточићу, поред самога дивана, на којем је спавао Павле Павловић, па онда све заједно закључа у писаћи сто. Учинивши све то, приближи се Павлу Павловићу и стане га посматрати. За то време је Павлу Павловићу пошло за руком да се са великим напрезањем са пода подигне и седне у иаслоњачу. Није био ни обучен, него само у рубљу; ни обуће не имађаше на ногама. Кошуља му беше по леђима и по рукавима намочена крвљу, али не његовом, него из посечене руке Вељчањиновљеве. — То је, до душе, био Павле Павловић, али у први мах га беше тешко познати, тако му се променила физијономија. Седео је, незгодно се исправљајући због свезаних руку на леђима, с искаженим, измученим и позеленелим лицем и стресаше се изретка. Укочено, али некако тамним и чисто још не свесним погледом гледаше Вељчањинова и онда се тупо насмеши, климну главом на бокал с водом, који је стојао на столу па замоли кратким полушапатом. — Мало водице! Вељчањинов му насу и поче га појити својим рукама. Павле Павловић се жедно наклати на боцу; гутнувши два три пута, подигне главу, погледа врло пажљиво у лице Вељчањинову, који је стајао пред њим са чашом воде у руци, ну не рече ншпта, него поче даље пити. Кад се напио, дубоко уздахну. Вељчањинов узме свој јастук, покупи своје горње одело и упути се у другу собу. Павла Павловића забрави у првој соби. Ноћашњи његови болови беху са свим попустили, али је поново осећао ванредну слабост после овога тренутног напрезања, за које Бог зна од куд имађаше довољно снаге. Покушавао је, да се сабере и о свему овом размисли, али не могаше никако да логично прибере мисли, ударац беше и сувише силан,