Стражилово

230

њање разбуди Павла Павловића; он се усправи на дивану и поседи неко време, прнслушкујући са страхом и са узнемиреношћу иратећи очима Вељчањинова, који је скоро трчао по собама. Видело се, да га је испита боца шампањца јаче но обично оборила, па не могаше дуго да се сабере; на послетку виде шта је иа притрча Вељчањинову, који му нешто мрмљајући проговори. — То ви патите од јетара, знам ја то! — страшно се на једаред узмува Павле Павловић — исто тако је патио Петар Кузмић Полусухин, од јетара. То треба парити. Петар Кузмић је увек метао вруће облоге. .. Од тога може човек и умрети! Да ли да одем по Мавру? — а? — Не треба, не треба! — отресао се раздражено Вељчањинов — ништа ие треба. Ну Павле Павловић, Бог ће га знати за што, беше скоро ван себе, као да се тицало да спасе рођеног сина. Није хтео ни на што да слуша и свим силама се трудио, да га увери о прекој иотреби врућих облога и сврх тога две до три чашице слабог чаја, које ваља нагло испити — „али не само вруће, него са свим врело!" Одмах и не чекајући дозволу, отрчи по Мавру, и заједно с њом наложи ватру у кухињи, која беше увек празна, и удеси самовар; међу тим је и метнуо болесника у постељу, свугсао са њега одело, покрио га јорганом, а за неких двадесет минута спремио и чај и први топао облог. — Ово су грејани тањири, ужарени! — говорио је чисто са усхићењем, намештајући му на груди угрејан и у сервијету умотан тањир — других облога нема за сад, а дуго би и трајало, док бисмо их нашли, а тањири —■ кунем вас се чашћу — биће бољи од свега другог; о томе сам се уверио на Петру Кузмићу рођеним рукама и очима. Може човек да умре од тога. Пите чај, гутајте, не мари ништа, што ћете се мало опарити; живот је скупљи од .. . кицоштва. Скоро је са свим разбарушио полусану Мавру; тањири се мењали свака три четири минута. После трећег тањира и друге нагло попијене чаше врела чаја Вељчањинову одмах би лакше. — Само ако већ попуштају болови. онда слава Богу, то је добар знак! — викну Павле Павловић и радосно потрча по нов тањир и чај. — Само да болове савладамо! Само да они иочну попушгати! — говорио би сваки час. За иола сата бол са свим нопусти, али болесник се већ беше толико намучио. да не хтеде више пристати, да метне „још један само тањирић", ма

колико да га је молио Павле Павловић. Од слабости су му се очи саме заклапале. — Хоћу да спавам, хоћу да спавам! — ионављао је слабим гласом. — Добро је и то! — пристаде Павле Павловић. — Ви преноћите овде... колико је сати? — Сад ће бити два.. . још четврт. — Спавајте овде. — Хоћу, спаваћу. За мало викну болесник поново Павла Павловића. — Ви сте, ви сте — шаптао је, кад се овај приближио и нчгнуо се над њим — ви сте — бољи од мене! Разумем све, све ... хвала вам. — Спавајте, спавајте само —• прошапта Павле Павловић и онда пође брзо, на прстима, према свом дивану. Пре но што је са свим заспао, чуо је болесник још како је Павле Павловаћ иростирао себи постељу, како се свлачио и како је на послетку угасио свећу те, скоро не дишући, да не би сметао болеснику, легао на свој диван. Вељчањинов је без сумње спавао и заспао је одмах, чим је угашена свећа; касније се јасно сећао тога. Али за цело време тога сна, до самог оног тренутка кад се тргао, чинило му се да не спава и као да не може да заспи поред све своје слабости и малаксалости. На послетку му се приснило, да пада у бунило на јави, и да никако не може да разагна привиђења, која се мотала око њега, и ако беше свестан да је све то само бунило а не истина. Привиђења су сва била позната; његова соба као да је сва напуњена људима а врата као да су отворена; људи су у гомилама улазили и гурали се иа степеницама. За столом, намештеним у средини собе, седео је човек — са свим као оно пре, кад је ире месец дана слично снивао. Као и онда седео је тај човек, налакгивши се на сто, а не ће ништа да говори; ну сад је био у округлу шеширу са крепом. „Гле? А. да то није био тада Павле Павловић?" —■ помисли Вељчањинов — али погледавши у лице ћутљивог човека, увери се, да је то са свим неко други. „А за што носи креп?" —■ снебивао се Вељчањинов. Галама, вика и говор људи, који се гураху око стола, беше ужасан. Чинило се да су ти људи још више огорчени на Вељчањинова него пре у оном сну; претили су му рукама и викали му нешто из петиних жила, али о чему су викали никако није могао да разабере. „Та то је све сан, ја то знам!" — премишљао је он. —• Знам да нисам могао да заспим и да сам устао, јер нисам могао да лежим од муке!. . Ну поред свега тога викање и људи, и њихови покрети и све оста-