Стражилово

229

— Ну.. . а ви — не хтедосте из сажаљења да ми повратите браслету — хе? —- Нисам доспео .. . — Жалећи ме од срца, као искрен пријатељ искрена пријатеља ? — Ну па да, беше ми вас жао! —■ испакости се Вељчањинов. Онда му ипак у кратко исприча, како је добио натраг браслету, и како га је Надежда Федосјејевна готово на силу нагнала да се и он умеша . .. — Ваљда вам је јасно, да иначе ни по што не бих био примио; и без тога има толико непријатности! — Загледали сте се у девојку па нисге могли да одбијете! •— клибио се Павле Павловић. — То је глупо од вас; у осталом мора вам се опростити. Овај час сте видели да у целој ствари нисам ја главни, него други! — Па ипак сте се мало загледали. Павле Вавловић седне и налије своју чашу. — Мислите ли ви можда, да ћу ја устукнути пред тим дераном? У тикву ћу га сабити, ето то ћу! Сутра ћу да одам па све у тикву. Истераћемо ми већ буве испод коже том дериштету !... Скоро халапљиво искапи чашу и насу поново; у опште се почео кретати слободно и безобзирно, као никад до сад. —• Гле само, Нађењка са Сашењком, мила дечица — хи-хи-хи! Чисто беше ван себе од једа и пакости. Зачу се опет силан удар грома: Муња страшно севну и киша се спусти као из кабла. Павле Павловић устане и затвори отворени прозор. — Мало час вас пита : „Да се не бојите грома?" — хи-хи! Вељчањинов себојигрома! „Кад Кобиљњ кова — како беше оно — Кобиљњикова. . . А шта рече о педесет година — а? Сећате ли се? — злобио је Павле Павловић. — Ну, ви сте се овде некако раскомотили опази Вељчањинов, једва изговарајући речи од бола — ја ћу да легнем .. . а ви како вас је воља. — Та ни пас се по оваком времену не гони на поље! — ухвати се за његове речи увређено Павле Павловић, у осталом скоро радујући се, што има разлога, да се нађе увређен. — Ну па добро, седите, пите. . . и ноћите ако хоћете! — промрмља Вељчањинов, испружи се на дивану и мало застења. — Да ноћим? А ви — зар се не ћете бојати ? — Шта? — подиже на једаред главу Вељчањинов. — Ништа, ништа, ја сам онако. Прошли пут

као да сте се уплапшли, или се то мени само причинило... — Ви сте глупи! — не могаше да се уздржи Вељчањинов и љутито се окрену зиду. — Ништа, ништа! — одазва се Павле Павловић. Болесник некако брзо заспа, не прође ни један минут како је легао. Сав неприродни напор његов у току тога дана опхрва га на једаред и он ослаби као мало дете. То му је у осталом много допринело и силно растројство његова здравља у последње време. Ну бол ипак одржа мегдан и савлада умор и сан; после једног сата се пробудио и у највећим боловима устаде са дивана. Вура беше престала; соба беше пуна дима од цигарета, боца је сгојала празна а Павле Павловић је снавао на другом дивану. Лежао је потрбушке са главом на јастуку од дивана, са свим одевен и у ципелама. Лорњет, који је тога дана носио, испао из џепа и обесио се о гајтану скоро до патоса. Шешир му такођер беше на земљи. Вељчањинов га зловољно погледа али га остави у миру. Погнувши се и ходајући по соби, јер му беше тешко лежати, размишљаше о својој бољи. Бојао се тих болова у грудима и то са разлогом. Ти наступи су му већ одавно почели долазити, али му досађиваху врло ретко, сваке године или сваке друге године. Знао је да узрок болести лежи у јетрима. Из почетка би наступило у ма којој тачки прсију, под лашчицом или више горе, још тупо, не силно, али раздражљиво тиштење. Кадгод би се то тиштење по десет сати једно задругим непрестано појачавало, болови би настали тако силни, а тиштење тако неподношљиво, да би болесник већ дошао да помисли, е је смрт близу. При задњем наступу, који га је снашао назад годину дана тако је смалаксао поеле силних болова, који су тек после десет пуних сати престали, да је, лежећи у постељи, једва могао макнути руком, а доктор му је допустио за цео дан, као одојчету, само неколико лажица слабог чаја и парченце хлеба надробљена у мало буљона. Та боља се јављала из разних узрока, али најобичније онда, кад сјг му пре тога били живци растројени. Чудновато су и престајали болови; ио некад би уминули за час, просто после неколико врућих облога; а по некад, као при последњем наступу, не могаше ништа да помогне, а болова нестаде тек носле честе и постепене употребе средства за повраћање. Доктор је признао после, да је био уверен, да је Вељчдњинов отрован. Сад је било још далеко до дана, по доктора не хтеде да шаље ноћу, а није ни волио докторе. На послетку не могаше више да издржи и поче гласпо стењати. Сте-