Стражилово

276

Од тада • би сваку вече, чим би затворили магазу. дошао у своју собу па би се ту затворио, те нити би излазио, нити би кога пушћао к себи. Док једне вечери изиђе те зовну Ану: — Ходера! — Шта је? — Донио сам ти нешто, а баш Ке ти бити драго. — А штаје то? — Видићеш. И он пође у собу а она за њим. Ое онда извади лијепе мале папучице — Ево ти! — А шта је то? — На видиш — папуче. — А оклен ти? Он се насмеја; — А што питаш ? — Питам те пако. Баш су лијепе па би да знам оклен ти. — Е, ја сам начинио! Апа га само погледа. — Варај ти друге а немој мене. — Душе ми, тако је. — Па ти ово начинио? — Главом. — Нијеси главом ако нијеси рукама, него ја не могу вјеровати. Он стаде. — Е кад не верујеиг, а ти види! И ту изнесе преда њу читаву кроптљу алата. — Видиш ли? — Видим. — Па вјерујеш ли? — Ама зар то твоје? — Моје. Она га погледа поново. — А шта то тебе наћера да то радиш? Он иоцрвени. За час се домисли па пође да каже, онда опет стани. Док најпошље одапе: — Е . . . ти си казала . . . овај . . . да ћеш иоћи за оног, који зна занат. — Па ти то због тога? —- Због тога. — И ти, бива, мислиш да пођем за, те. Он обори очи.

•— Па . . . ето . . Ана удари у смијех. — Па шта је? Шта се стидиш? Ето ти знаш занат, а ја што рекох не порекох. А он чисто не вјерује: — Зар тако? — Тако. — Па шта ћу сад? — Па . . . проси ме. — Ја не смијем! — застиди се он. — Не смијеш? — Бојим се, газда ће одбити. Она не рече ништа него истрча из собе па с папучама одлети к оцу у одају. Он баш читао Свето Писмо, ама чим је њу угледао, одмах је оставио. А она прилети па га загрли. — Шта је? — пита он. — Види. — IIа шта? — Добила сам. — Од кога? — Начинио Кузман. Стари чисто не вјерује. — Ама није ни Кузман ђаво, на да све зна. — Е ово је он начинио. Газда узе напуче па их стане огледати. — Налет ђавола, налет шејтана, анате га мате било! Е, бога ми, начинио као нрави мајстор! Апа га и опет загрли. — Бабо, знаш шта, он ме питао бих ли се ја удала, а ја сам му рекла да бих само за онога који зна занат. И колико сам му драга ето и занат иаучио! Па хоће да ме проси, ама се боји тебе. — А зар сам ја вукодлак? — наљути се газда. — Нијеси то, ама се он стиди .. па кад он хоће, онда хоћу и ја. Бољи ми не ће ни доћи а и не тражим. Старцу ударигне сузе на очи иа је загрли: — Бива да те дам за папуче. — Макар. — Е, ја не браним. И оп се полако диже, па још са врата викну: — 0, Кузмане, изиђи дер !. Да ти честитам! Па се врати и опет загрли Ану. Свет. Ћоровик