Стражилово

279

јање? Па је ли оиа била прва и последља? Уз то ми је све једнако излазио, кнежевић пред очи са оним лукаво надмоћним смешењем заводничким, које је тада на тераси пропратило аегов поглед, кад је Јелу погледао онако овлаш. Чудновато! чудновато! промрмљао сам. Најпосле сам и ја потрпжио своју гондолу па се одвезао кући. На неколико дана после тога, доцкан после по дне, затекао сам грофицу на тераси у купалигату. Кад ме је опазила, живахно ми је пошла у сусрет те рекла: „Ала сам вас се начекала! Имам важан глас. Све ће сад бити добро: Јела је вереница." „Вереница? Чија вереница?" занитам и против своје воље; крај Јеле је у мојим мислима стајао једнако само кнежевић ; а тај тек не може бити њен вереник. „Барона Рехкрона, кога се зацело још сећате из Мајштата, он је тамо с нама заједно провео неколико недеља." „Дабогме да га се сећам. Исго сам тако још онда опазио, да му се допада ваша сестра; но опа то као да никако није хтела да опази." „Тако је. Па и трајало је дуго, док је попустила нашем наваљивању. Можете мислити, како је тим нарочито мени у овај мах спао камен са срца. Већ сам се ирилично била узнемирила са те ексалтације за кнежевићем." Ја сам замишљено гледао преда се. Нисам могао право да се обрадујем том веренипггву. Најзад запитам: „Али где је ваша сестра?" Грофица погледи мало на море па онда покаже прстом главу, која се по валима љуљала час горе час доле: „Ено је где плива!" „То је ваша сестра?" повичем у чуду. „Но паравно: она, која је на сваки гребен крај свих провалија умела да се ноине, зацело је и смела пливачица." „Јесте, плива вам та управо страсно, иа зацело има мало мушкараца, који су јој у том равни. С почетка сам свагда стрепила, кад год се вали дигну мало јаче; но сад сам мирна, од како познајем њену сигурност и издржљивост." Грофица извади своју мараму па стане њоме махати у даљину. „Сад је ипак већ доста; чини ми се, сахатима би остала у води." Јела је опазила била знак па се већ нослупшо враћала к обали. Међу тим ми је грофица још приповедала о веренику, који је, рече, честит млад човек и који је, ма да је видео да му Јела мало даје наде, са дивном издржљивошћу дотле просио, док Јела није пристада, дабогме највише услед наваљивања боне матере,

која је толико тежила, да се њих двоје узму. Тек се последњих дана свршило, по што јој је и грофица, забринута због сестрина заноса за кнежевићем, изјавила, да ће одмах отпутовати с њом, ако се не опамети; крај туге, коју Јела наноси матери својим јогунлуком, не може, рече, ни она дуже немо, скрштених руку гледати све, гато се збива ту на њене очи. То поможе. Јела се брзо одлучи и пристане, под погодбом, да је само тако нагло не одведу одавде. „Јога ћете видети Рехкрона," заврши грофица; „за који дан ће са својим родитељима доћи амо по Јелу. Наша кукавна бона мати већ је нестрпљиво чека а међу тим све спрема за сватове." Што сам ту чуо, није ми могло улити наде. Но кад је после тога Јела дошла до нас, управо сам се престравио, како је изгледала и како се поиагаала. Расејано ми је пружила руку, промрмљала неколико једва- разумљивих речи, па као да се није више ни освртала на мене, она. што је са. мном некаД провела толико веселих дана, са мном се тако често у најумиљатијем несташлуку шалила! Лако сам познао, да јој је душу са свим испуњавала једна мисао; шта јој могах ту бити ја, гата јој могаху ту бити све успомене из прошлости! Што сам је дуже посматрао, то сам се осећао све већма тронут. Да чудан ли је то израз био у том лицу, израз, кој ■ је кадар потрести човека! Из најдубље дубљине као да се јављао неки тих занос, но то је био занос човека, који се жртвује, не плашећи се смрти. Мени се цепало срце с тог израза. Па. како ми је поглед био на том племенитом, нежном лику, рекао сам себи: Та зар није створена једино за то, да јој радост даје крила те да тако лебди по свету? Мало по мало као да се Јела ипак негато прибрала; умиљато се насмегаила на мене па се дала оковати за подужи разговор. Кад смо пошли на морску обалу а грофица заостала, да у механи наручи ужину, чак сам смео Јели Да кликнем: „Ала се радујем, гато сам вас нагаао! А ви ? Зар се заиста више не сећате лепих дана у Мајштату?" Она ћутећки снусти очи, као да хоће тек да се сети. „Па нагаих смелих партија по гори?" стадох је ја даље подсећати. Тада она прене, око јој прелети преко пучине, гато се просгрла пред нама, па изусти: „Али је море тек ипак негато друго! Ти брегови су укочени и хладни; једва пусте да до њих дођемо, а кад се силом ипак попнемо на њих, непрестапо нам се чини, да ће нас одгурнути од себе и бацити нас у долину. Али море! То вам је меко и топло па вас