Стражилово

278

као да није говорила много а главу је час сагибала к земљи час опет дизала те гледала њему у лице; он пак непрестано је живо гестикулисао. Сутрадан сам ноходио грофицу Росетијеву. Лако сам дознао био, где јој је стан. Затекао сам је саму ; Јела је била отипгла у шетњу а мужа грофичина као да не би суђено да у опште икада видим. Грофица ме је у први мах дочекала с искреном радошћу, но после ми се учинило да је нешто усиљена и као да је нешто стеже, мало је говорила и није се удаљавала од обичиих празних учтивости. „Иа како вам се свиди Јела ?" запита најпосле, по што сам јој приповедио, како сам дуго јуче био у њиховој близини. „За чудо се изменила! Или да кажем: развила се? 'Га у Мајштату је била још право дете." Грофици се оте тих уздах. „Еј, којом срећом да је још онаква! Сад се љуто кајем, што сам је позвала амо." Те значајне речи као да су ме изазивале да и даље питам. Учинило ми се, да грофица има нешто на срцу те се бори да ли да се уздржи или да ми све новери. Али ја при свем свом саучешћу нисам ту борбу смео наметљиво разложити у своју корист те сам само рекао: „Мени се чини, да се свет баш у тим годинама мора изменити; што да промену на Јели доводите у свезу с Млецима?" „Што?" Па ме погледа зачуђено. Изгледало ми је, као да са усана одгања веома одлучан одговор, како би мало после зајадиковала.„То друштво, у којем сте нас видели, није ми по вољи. Али није ми се могло на ино. У лето иначе никога нема у Млецима од мога друштва, а избећи баш писам могла. Па нисам мислила, да ће Јела . .. А сад не бих могла више ни прекинути; не бих продрла. Тада ми је све било јасно. Јуче сам доста видео а сад сам доста чуо. Јела је љубила кнежевића. Сад сам и ја смео говорити отвореније, шта више, уздржавајући се само бих грофици још отежао, те тако јој одговорим, да ми се чини, да скроз провидим њен страх, но уједно сам, не бих ли је умирио, додао, тек да нешто рекнем, да ће то, колико ја познајем Јелу, бити само мален занос а носле не ће бити ништа озбиљно. „Мислите?" упаде она, а видело јој се да јој је неки терет спао са срца. „И ја се силом увек тим тешим. Та мени је ваљдајош најтеже; рада сам да Јела овде добро проведе а овамо се морам за њу бринути и бдити, да тренутну радост не откави јадом."

Грофица је била веома добра, веома одапа сестра, али нешто слаба и није умела баш бог зна како далеко да види; решио сам се дакле, да сам припазим и да је сувише не учвршћујем у том, да безазлено појима свет и што се у њему збива. Кад сам се опраштао, дала ми је много слободнијег иогледа руку и рекла је да се нада, да ће ме скоро видети на Лиду; она, вели, са сестром својом врло често излази онамо а нису увек у кнежевићеву друштву. На радовала би се, вели, кад бих се ја мало нодуже с њима шетао ио обали, по што се Јела окупа. Како ме је у иовратку пут нанео крај §1агсИш риТЉНга, то сам се решио, да ту мало застанем. Тај једини повећи јавни врт у Млецима обично је са свим празан. Млечани као да су изгубили сву чежњу за зеленилом дрвећа а странци у Млецима траже са свим нешто друго. Нарочито се од елегантнога света не види никад нико. Већ се било смркло а фењери, који су нрилично раздалеко један од другог, једва су нешто осветљавали околицу. Но што сам се искрцао. шетао сам се мало по врту па сам се онда спустио на клупу под големом групом платана. Огуда сам лепо могао видети оба улаза у врт. Неколико шетача радничкога сталежа час по би прошли крај мене, иначе је била тишина. Тада на највеће своје изненађење од варошке стране спазим Јелу, крај ње кнежевић! Долазили су са свим од горе но до сад ми их је закривало жбуње. На Јели се видело да је здраво узрујана. Данас је она говорила непрестано а мени се чинило, као да из покрета њених и из лица јој морам погодити, шта говори. Чинило ми се час да чујем страсно уверавање, час оиет страшљиво запомагање срца, које је у крајњој мери потиштено. Кнежевић пак, гледајући преда се, мирно је корачао крај ње. Тек би каткад застао и мало се узнемирио а као да нешто хоће Јели да докаже. Сад се окретоше на поћоше натраг стазом, на крају врта. Тако су једнако ходали горе доле а ја сам их обоје скоро непрестано могао пратити очима. Јела ми се чинила као да све силније нешто моли, као да све већма очајава. Најзад обићу крај врту па дођу близу укрцалишта на лагунама. Кнежевић застане. Јела као да није могла да се откине па је дизала и кршила руке, као кад човека распиње ужасан бол. Он пак пружи јој руку па се онда упути стазом даље, а Јела, сва скрушена, потрчи до гондоле, која је на њу чекала. — Наскоро после тога видео сам кнежевића како је изашао из врта па се упутио у варош. ПЈто сам видео, прилично ме је потресло те сам сад доста имао да мислим. На што то тајио саста-