Стражилово

363

0 Милану се проносили разии гласош-г. Једном дочусмо, да је премештен; носле опет да га је жена оставила, и после ништа више. •к * * Марија је подлегла. На самрти је спомињала његово име. На дан њене смрти, а иосле годину дана, када је Јулка походила гроб Маријин, нашла

је венац свежа цвећа са траком, на којој писаше: »Милан — Марији«. После дочусмо, да се збиља растао са женом. Њени родитељи одоше у Босну, нре но што ће Берањи у пензију, те је и она отишла к њима, по што је увидела, да се осећај, који треба да сиаја мужа и жену, не може изазвати силом. На Маријину гробу и данас још искрсне по који пут венац свежа цвећа. Стеван Радик

10111 КЊИЖЕВНЕ ПРИЛИКЕ У РИМУ

III Библијотеке Године 1752, док се ископавало у засутом граду Еркулану на напуљском заливу, нађена је господска кућа са красним перивојем, који је досизао до оног чаровног мора. По вену положају, по опсегу и по ископаном покућству уфало се је да ће под оним порушеним зидовима, много шта бити, чим би се иознавање старинскога свијета окористило; и доиста то се уфање није изјаловило. Тежачка мотика једнога дана удари у неку особиту собицу, што је и онај час привукло иажњу научењака: ту су била намјештена попрсја Епикура, Ермарка, Метродора, Демостена и Зенона; наоколо уза зидове бијаху повисоки ормари; један већи насред собе, да си га могао свега обаћи, а сви препуни великих дрних омотака. Тежаци су на први мах мислили да је угљевље, па неке збиља и спалили. Ни стручваци, који су се ту налазили, нијесу знали шта би то могло да буде, кад напокон једноме пође за руком да на тим омоцима прочита два три слова: е . . . то су дакле књиге, и та је собица домаћа нечија библиотека. Помами се старинарски свијет при такову изнашашћу; с већом се пажњом стаде искоггавати и доиста на другом мјесту, у истој кући, наћени су опет нови омоци, сачувани у малим сандуцима. Такових је комада било свега око хиљаде. Али гата је у њима било? Каква се је дјела прохтјело срећи да нам их у руке преда, по што су дубоко под земљом лежала скоро седамнаест вјекова? Прва је потешкоћа лежала у одмотавању тих старинских књига, а друга у прочитању изгорјелих слова. Материјал познат је одмах; био је египатски папир, обичајна билинска хартија у оно вријеме. Али даље? Након свакојаких покушаја, којима су се посветили људи од заната из свих крајева, раз-

мотане су прве књиге и ирочитане: бијаху то дјела грчких филозофа Епикурове школе. Мислило се је да ће се прије или послије појавити оно, за чим се је толико чезнуло, бива дјела оних иисаца, који нијесу до нас допрли. Али како се је даље размотавало, онако је и расло разочаравање у ученом свијету. Важност нађених епикурових одломака није за цијело била у размјеру са важношћу онога открића. 1 ) За нас је пак то само за то интересно, што можемо рачунати да је и Плинијева библијотека ио свој прилици удешена била; тим вигае што нам он ни у каквом писму не говори опгаирније о том предмету: до душе велико чудо у човјека, који онако на танко умије да нам оиише своју кућу, па како чита, како учи, како поправља своја дјела. По обичају, што је у оно доба био завладао, бива да у свакој бољој кући буде по једна богата књижница, морамо држати да је и он имао у свим својим кућама и у љетниковцима по велику збирку књига. У познатом писму, гдје је на танко описана његова лаврентиска вила, спомиње неку собицу, гдје је у зиду увргатен мален ормар „попут мале библијотеке", и ту су му књиге, „које ваља да су му чегаће у руци". 2 ) То је дакле мала књижница, онака, колика се хоће за љетниковац, гдје господар проводи само кратко доба године. У Риму пак, на есквилинском бријегу, где му је кућа била, ту су му за цијело и књиге, а тих је имао силу, ако узмемо у обзир његово непрестано и сваковрсно учење. Познајући његов фини умјетнички укус, и средства, којима је могао располагати, можемо и без његова свједочанства тврдити, да су му полице и ормари за књиге од скупоцјена дрва, да су саме књиге у најбољем издању, да су наоколо по соби намјештене слике великих пјесника и философа; та