Стражилово

364

наш је Плиније чист енциклопедиста, а у књижниди такова човјека ваља да је заступана свака појава људског ума. Али опет не смијемо ни помислити да му је библијотека така била да се њеним несланим и раскошним богаством могао човјек хвастати. Сенека љуто жигоше то нагомилавање књига, кад ко их купи тежи само за неком таштином. „Чему толике књиге, кад им господар за свог вијека скоро пи пописа пе чита? Миоштво се свезака не хоће за учење; корисније ти је да се бавиш малим бројем нисаца, него да их прочиташ хиљаду. Изгори у Александрији четир стотине хиљада књига, заиста величанствен споменик краљевског богаства; али нека други то у звијезде кују, као ЈГивије, који то називље дивним доказом краљевске бриге и укуса. Не, ту није ни бриге било ни укуса; то је пуст био луксус, јер књиге нијесу сакупљене за учење, него за неку изложбу: онако их згрћу и они, који тим урешавају собе, гдје се једе и пије. Говори се да је таково трошење у књиге иаметније него у коринтско посуђе или у слике; али је свако иретјеривање од штете. Може ли се простити човјеку, што набавља ормаре од кедрова дрва и слонове кости и што у њих грне дјела непознатих или масних писаца. да међу њима зијева од беспослице и да једино ужива у читању њихових пописа и натписа? Та код наших празнова наћи ћеш намјештене наше историчаре и говорнике по књижницама до крова високим ; чак и у купатилима библијотеке су као тобоже неки урес кући. Просто свакоме који ради учења то сакупља; али ни по што кад су дјела чувених људи зидовима на украс". 3 ) Ово су златне ријечи, које би и за наше доба вриједиле; само наш философ претјерује, кад наводи алексаидриску библијотеку као неки празан луксус; луксус може бити и важан и потребит, кад је, као у овом случају, скопчан са заводом, који је египатском краљу на вјечиту дику. Али ко чита Сенеку, не смије сметати с ума, да је тај философ, норед својих великих врлина, опет прави декламатор у најширем смислу ријечи, и да га чежња за формом и звучним фразама чесго засљепљује. По Витрувију требало је да су књилшице прама истоку положене, јер је онака свјетлост најсходнија за читање, а опет књиге се лако не распадају; које су изложеие у ормарима прама западу, мољци их глоде а влага их квари. 4 ) Лијепи обичај, да се по библијотекама намјештају слике великих људи, бијаше но свуда уведен. И Марцијал је дочекао велику почаст, да му је још за живота попрсје положено у Стертинијевој кући; али исмијехива таштину оних писаца, који су јавиим књижницама даривали

своја дјела а у исто доба и своју властиту слику.'') Ео није могао да набави за своју збирку такап урес од сребра, од бронзе или од мрамора, задовољавао би се воштаним сликама, кад нијесу чак и од креде биле; тако је и Плинијев пријатељ дао направити уз малу цијену попрсја Корпелија Непота и Тита Касија. 6 ) Је ли иак библијотека била само за то да и господарево богатство изнесе на видјело, ондје су слике биле важније од самих књига. 7 ) . Како су се иојединци поносили својим збиркама, онако су се скоро сви ондашњи градови дичили својим јавним књижницама Мали градић Комо, Плинијево родно мјесто, могао се и он хвалити таковим једним заводом, али то бијагае дар самог нашег нисца. На дан кад је та библијотека свечано отворена, Илиније је држао пригодан говор, за који нигата не знамо; али свакако вриједи да се изнесе иисмо, у којему прича своме пријатељу Помпонију Сатурнину, што га је на ту дарежљивост потакло. „Молим те — пипте — да ми опет пажљиво прегледага говор, који сам држао пред својим суграђанима, кад се отворила библијотека. Сјећам се, да си ми ти већ једном ио гдје гато опазио, али је то било онако у опће и повргано ; па бих за то желио, да ми га опет лијепо прочиташ, и да ми поправига својом обичном пажњом и најситније потанкости; мени ће иак увијек бити иросто, да тај говор издам или не. Дапаче на овај ћу се начин одлучити, хоћу ли га објелоданити; јер кад се иста ствар по випте пута прегледа, онда тек видиш шта вриједи и шта не вриједи да пође у свијет. Наравски, узроци мом оклијевању леже вигае у самоме предмету него у израђивању; у предмету има нешто поноса и таштине, и ако је иисање ожето и просто, на се бојим да то не буде од штете мојој скромности : та знаш да сам ту морао говорити не само о издашности својих предака, већ и о својој властитој. То је клизава иека стаза, на све да ти је- на изговор то, гато си на то принуђен. Ако је досадно слушати, кад кога хвале, иомисли како ћеш тек досадити, кад о својима и о себи говориш! Знам да људи завиде туђој честитости, али побијесне кад се то узноси и разгласује; само се она дјела не куде, кад их нико не вади из таме, у којој су. Па за то вигае пута питам: јесам ли ја ово своје дјелце - ма каково год било — за се или за свијет написао? Али има и друго нетпто, због чега толико одгађам те га не објелодањујем, а то је тпто мислим да све опо гато је за какво нодузеће иотребито, онај час губи своју важност и своју љепоту, чим је подузеће готово. А сад ми кажи — да не тралшм другдје примјера — зар није корисно било описати, шта ме је