Стражилово

366

њега би ишла слаиа, што је отворена у Риму прва јавна књижница. Бијаше већ наложио ученоме Варону да покупи са свих страна књиге, а способнијему човјеку није могао тај посао повјерити ; 18 ) али је диктаторова смрт прекинула то лијепо предузеће. Велику идеју божанственог Јулија наслиједио је Кај Асиније Полијон, онај исти, који је у Риму увео јавна читања. Био је то човјек познат са велике своје иауке и војничке вјештине, а пријатељ најчувенијих књижевника онога времена, као Хорација и Катула, који га у звијезде кују ; 20 ) написао је историју грађанских ратова, неколико трагедија и говора; али од тога свега ништа се није сачувало. Знамо још да је љуту критику водио нротив дјела Цицерона, Цесара, Ливија и Салустија, 21 ) којему је замјеравао особито његов архајички стил, и баш онај исти стил, који самоме Полијону замјерава Тацит и Квинтилијан. 22 ) Иначе овај нотоњи признаје да је био јако даровит, и као говорник и као друг у разговору. 28 ) Такав бијаше човјек, који је први у Риму основао библијотеку; и на тај начип, како старији Плиније каже, рад људског ума постао је својина свију. 24 ) Завод је тај намјештен био на бријегу Авентину, у тако званом „тријему слободе", 26 ) који и Овидије спомиње кад се оно тузки да његове пјесме не смију ући у ону гласовиту књижницу. 26 ) Ту се дизале бронзене, сребрне и златне статује и попрсја чувенијих књижевиика, међу којима допаде срећа старога Варона да још за живота гледа свој лик изложен у Полијонову зав >ду. 27 ) И одјека грађанских ратова бијаше онда већ давно минула, несталност живота и имања бијаше престала; једни су приклонили главу пред новим Августовим поретком; други су и на даље снивали о препорођају старе и проиале републике, али су опрезно узмицали пред славом новога Рима; трећи, који не шћаху да признају монархију, а којима није ни у сну долазило да ће икад могуће бити да се обистиии идејал утичког Катона, показивали су неку индиферентност, неку особиту филозофију, бавећи се искључиво науком и знаношћу. Мир, који је онда завладао градом и цијелом државом, уродио је силним плодом; књижевност се нодигла до свог врхунца; оНит римски постигао је своје право и потпуно значење. Књиге су ходиле од руке до руке; говори се нијесу доиста више држали на пучким састанцима, али се читали у приватним круговима, а све се грабило охсо рукописа. Да задовоље просту свјетину, биле су царевима увијек при руци гладијаторске игре и утркивање уциркусу; али само тиме нијесу могли постићи захвалност ових друштвених сталежа, од којих је зависио — ако не баш опстанак —

али заиста сјај и углед нове државне форме; хтјело се да цареви буду меценати; хтјело се да потпомажу и да осоколе ма на који начин душевии покрет свога времена; ту су потребу разумјели, а то су и учинили. Нема скоро једног писца из доба царства, који не спомиње господара на Палатину као штитиоца знаности и умјетпости. Можемо до душе примијетити да је тај меценатизам служио већим дијелом искључиво царском славохлепљу: то јесте тако и било, али једнако доказује да су Августови нашљедници, оспивањем јавних библијотека, потиомагањем књижевника и пјесника, па б.ило то све из себичности, да су, вељу, опет разумијевали потпуно шта хоће и како је ваљало схваћати оно доба. Август је основао „Октавијанску" библијотеку, која је тако названа, јер је била дигнута у част његовој сестри, племенитој Октавији; ова лијепа књижница, подигнута плијеном освојене Далмације, нропаде у страшном позкару, који је букнуо за вријеме цара Тита. 28 ) Домицијан је исту из темеља поновио, а Светоније нам прича како је цар способне људе у далеку Александрију нослао да покупе нове књиге и да нренисе поправе. Али најљепша библијотека, коју је Авгусг подигао и која је у Плинијево доба у најљепшем цвијету била, има своју особиту историју. Кад је оно ударио тријес на цареву кућу на палатинском бријегу а кућа му од тога изгорјела, свепггеиици изрекоше да је Аполонова воља, да му се подигне храм, гдје је кућа стала; Август не почаси, већ изврши вољу божју, те поред сјајног храма подигне и сјајну књижницу за латинске и грчке нисце. 29 ) И на њена врата, као на врата Полијонове библијотеке, закуцала је и овај пут заман Овидијева тужна књижица; а Марцијал се ето могао хвалити да је његова свешчица нашла одзива и била положена, како је пјесник хтио, ондје гдје су и Катулова дјела. 30 ) По свој прилици и овај је величанствени завод пропао у оној грозној ватри, која је уништила добар дио града за вријеме Нерона, јер нам сви историчари свједоче да су оном приликом изгорјеле све зграде, што се дизале на палатинском бријегу; него ваља да је одмах за тим на ново подигнута, јер ето знамо да је опстојала и за Домицијана и Трајана. Али кад је оно по други пут уништена у пожару за владања Комода, неваљалог сииа Марка Аврелија, је ли је ко поновио ? 0 томе се ништа не зна. Није заиста у нашему задатку да изнесемо све библијотеке, које су за Плинијева времена биле у Риму и које је он нохађао да задовољи своју страст за знањем. Споменућемо само да је и Тиберије