Стражилово

367

основао такав један завод, који је и његово име носио; тако исто и штедљиви Веспасијан. И на бријегу капитолинскоме дизала се је велика књижиида, али пије познато, коме се баш има захвалити на њено основање; зна се да је и она пропала од ватре за Комодово доба. За остале збирке књига мало су које вијести до нас допрле; али сигурно ни у једном данашњем граду нема толико библијотека, колико их је онда било у Риму, премда је данас посао олакшан помоћу штампе и малим простором, који заузимљу модерне књиге. Та ваља да не пусгимо из ока све оне. потешкоће, у које су ударили људи, нам.јештени од владе на управу оних завода; особито мучно поправљање истисака, који су одређени били да уђу у царску збирку; нити је у оно доба издавачима наређено било да сами предаду по један комад свију дјела, која су код њих излазила. Шта не бисмо данас дали да знамо потање усгројење ондашњих библијотека! Ту се читало и учило; ту су историчари вадили податке за своје радове; ту су и дилетанти долазили, да краду стихове из старијих пјесника; 8 ) те су дворане похађали и беспосличине, да не окисну, кад је оно на пољу падала киша, једном ријечју: спе је онако било као што је и данас. Ту су се састајали и гласовити књижевници, говорници и пјесници, као што бива и данас у модерном Риму. „Кад сам једном ушао у ЈЈукулову библијотеку — прича Цицерон — нашао сам Марка Катона гдје сједи и чита; око њега цијела хрпа стојичиих расправа. Чежња за читањем била је у њега толика, да није никад могао да се насити књига; та и кад оно сједи у курији, онако оптерећен послом, опет једнако чита, а да не занемари јавне ствари. Тако

и кад сам га ондје нашао, познао сам старцу на лицу како бага ужива на сред толиких књига. На једном опази да сам код њега; скочи на ноге и упита ме: Шта си ти овдје ? За што тражиш овдје ' књиге, кад их толико имаш код куће ? Ја му онда прихватих: дошао сам да видим неке аристотелске радове, што знам да ћу их овдје наћи; читаћу их кад ми преостане времена, јер знам да га ријетко кад имам". 32 ) Ето какви су људи онда били: грађани у правом смислу ријечи ; звање им је државна служба; преостаје ли им времена, оно ће вријеме посветити Музама. ') Опширније о Еркуланској библијотеци: Е. СгаЛеШ. 1јо ћЉНокесће ш КаНа а-11' ероса готапа. 1894. — 2 ) Ер1в1. II, 17. — 8 ) 1)е уНа ћеа1;а, 9. — 4 ) Бе агс1п1ес(;. VI, 7. «) 8а(;. I, 4. - ђ Ерк!. IV, 28. — ') Јиуеп. II, 4. — 8 ) Ер18*. I, 8. Наш земљак, Иаравија, преводилац Плинијевих иисама и утемељач лијепе задарске библијотеке, мисли да Плиније није даровао сам ту кљижницу своме родном мјесту, век да ју је просто обогатио, а да су је његови преци основали. У ту сврху наводи саме Плинијеве ријечи. Али проФ. Гарбели, по тим истим подацима, доказ.ује, да је сам Плиније ту библијотеку из темеља подигао. Са ученим нроФесором и ми се слажемо. (Види за то: багћеШ, Ее ћШНо^есће т ИаНа, 167.) — °) ОгеШ, 1172. — 10 ) Види за то: Ваавј, <1е а1ис!ш те<Но1а11еп81ћиз II; 'Пгаћозсћ!, ВеНега^ига НаНапа II, Пћго III; Воагјиа, (1е РНт ВесипсН 1е81атеп(;агја ш8сг1 Р 1допе. ") Ер;з(;. IV, 13. — 12 ) Ер13*. VII, 18. — 13 ) Ер181. IV, 13. 14 ) Ер181;. IX, 30. — 1б ) 1);о. ЕХУШ, 16. — 16 ) Аи1. ОеН. XI, 17. — •') Vор18С. ^1ка АигеШ е1 ТасН. 1тр. — 18 ) М. УНа Ргоћј. — 13 ) 8ие1. Саев. 44. — 20 ) Ног. Сагт. II, 1. Са(ш1. XII, 9. — 21 ) 8ие(;. Саез. 56. — 22 ) Тас. <1е ога(; 21. (ЈшпШ. X, 2. — 23 ) М. VI. 3. — и ) Шб(;. па(;. XXXV, 2. 25 ) 8ие4. Ос(;. 29. — 26 ) Тг1а(;. III, 1, 71. — 2 ') РНп. ШзС. па*. VII, 30. — 4 Шо. ХБ1Х, 43 ВХ\'1, 24 — 29 ) 8ие(;. Аи & . 29. - 30 ) Маг*. V, 5. — 31 ) Ног. Ер1з(;. I, 3. - 32 ) Ое &п. III, 7. Јосип Верса

ЛУДВИГ АВГУСТ ФРАНКЛ

(Свршетак) На неко^ико даиа пред смрт доживео је старина песник још једну велику радост. На рођен дан његова сина Бруна дође наиме на дар од рођаке неке из Теплица малена књижица, у којој беше збирка писаних песама, што их је Лудвиг Август Франкл епевао као гимназиста и године 1826 дао за спомен својој сестри једној, коју је веома поштовао. Листови те књижице на дваиаестини са свим

су поагутели, скоро Је седамдесет година прохуЈало од то доба, кад је момче од гаеснаест година паписало те песме; но ретки тај дар изазвао је у старине са свим особено расположење. Кад је прогледао песме, речесвојима: „Да ми млад какав песник донесе ове стихове да их оцеиим, ја бих му рекао, да нема дара за песника..." Франкл је до своје, оиако на пречац, смрти ра-