Стражилово

399

има иницијативе, актинности у вољи, какве пређашн.их година није било у руског народа. Исто тако као што руски прост народ тражи нове земље, где би могао свој живот удесити боље и срећније, исто тако жедни и за новом религијом. Руски народ види у бићу и у раду свога свештеника неки непрелазан јаз међу науком и праксом. Тек ретко нађе у свога попа својстава Христових; заман тражи у њега благости, доброчинства и љубави к истини, које би ваљало да буде у духовнога пастира. Зна само толико о њему, да му на законом нрописаној исповести мора платити поприлично новада или му новац мора надокнадити природним продуктима, као брашном, живином и јајима. Те тако рускога сељака не задовољи ни његов свештеник, ни његова религија, која му прописује послушност и поданост, те с тога тражи своје душевно задовољство у другим верским исповестима или јересима. При свим својим многим тамним странама имају руске секте и по коју светлу страну те доказују, да руски прост народ уме да критикује прилике, у којима је, те се труди, да их себи удеси друкчије. Карактеристична црта свију секата, које су распрострањене по Русији, јесте то, што са свим забацују свештенство и попа те служе службу божју и без њих. Некоје секте имају чак и здрану језгру те их у руској књижевносги зову „рацијоналистичнима". Тако ироповедају неке секте заједницу имања и комунизам, друге за главни догмат иостављају једнакост свију нред Богом и законом, а многе друге забацују и управо као идолопоклонство жигошу ноштовање икона. Руско сектирство даје израза врењу, које влада у руском народу, и у најпунијој противности стоји како са државном религијом, тако и са социјалним и политичким приликама у земљи. Руски сектирац не 1,е да призна цркву и види у органима државне власти све само оруђе ђаволово. С тога руска влада са великом забринутошћу предузима мере против тог покрета, који се ипак све већма шири и нових присталица добија, ма да свет тавнује годинама, ма да присталице тих секата гоне и прогањају, ма да у прогонство шиљу но читава села, где је сектирство захватило корена. Та два народна покрета, нарочито пак религијозно врење, које је сад тако силно обузело руски народ, све се једнако јављају у Короленковим скицама и причама. Сибирски неки бекрија, у којем се силно јавља жудња за сељакањем и воља на нову веру у руског сељака, приповеда у „Скицама сибирског туристе" о себи ово: „Људи су ми нанели велику неправду, и то баш власти. Уз то ме је и

Бог пемилостиво утукао, умрла ми је моја млада жена и мој синчић. Саморан сам осгао на свету, без сродника и пријатеља. Последње ми је андрабуље уз о попа за укоп. Почео сам премишљати, мислио сам и мислио те ми се вера пољуљала. Старом вером нисам више био задовољан а нове још нисам нашао. Ја сам до душе необразован, једва непгго знам читати и писати те се баш не поуздавам са свим у свој рођени ум... Са тих је мисли наишла на мене таква сета, да бих био волео да више не живим. Отишао сам од куће, оетанио сам оно мало домазлука, оставио сам све .. . Узео сам своју бундицу, свој алат, своје чизме, одсекао сам у шуми налицу па сам пошао ..." •— „Камо?' 1 „Никамо. Живео сам у једном месту, радио зарад насушнога хлеба. орао земљу власнику а о жетви сам одлазио у друго место. Ту бих остао један дан, онде педељу даиа, на другом месту опет месец дана, и свуд сам видео, како живе људи, како се моле Богу, како верују . . . Тражио сам праве људе." „Но па јеси ли их нашао?" — „Како да ти кажем? Дабогме да има свакојаких људи и сваки човек има своју невољу. То је истина. Али, брате, слабо у нашем крају мисле на Бога. Па и разуме се по себи; зар човек сме тако живети, кад би то било ио божјој вољи ?... Свако мисли само на себе, ако је само његов Мамон сит." Тако тај Сибирац тражи нову веру и духовни идејал за своје празио и ојађено срце и та је чежња у њега тако јака, да он ради ње од своје воље иде у тавницу, да се ради ње подвргава гоњењу и љутим казнама, не би ли само могао утолити тај унутрашњи нагон. У другој скици, што се зове „Макаров сан", са свим је сибирским луталом Макарем овладала чежња за новим земљама и духовним идејалима. Хоће све да остави те да оде до „брега", до мистичнога брега, где, као што му његова уобразиља фантастично слика, не мора ни сејати ни орати, где не мора плаћати пореза и где је заштићен од среског судије. Ма да се терет живота свалио на њега те га погнуо, ипак се не подаје очајању и апатичиу самопрегору, него са пуно наде рише себи „брег сиасења" и ставља себи у задатак живота, да потражи тај брег. Најбоље је и најзгодније чежња руског сељака за повом вером приказана у скици, којој је натпис „На путу", у лицу робијаша Панова. Чудновато се лако њега дојме мисао, коју чита у Левиса: „Наше време страсно тражи нову веру". — „То је тако!" вели Панов. -— „Шта је тако?" —• „Истииа је овде речена о вери." Нови покрети и врење у рускога народа налазе