Стражилово

427

под нуле била би! Све би се екоцало од зиме. Зацело не би могло ништа опстати: ни човек ни животиња, ни цвет ни биљка, ни воћка ни шума, ни ливада, ни вода! И самога ваздуха би нестало: све што дише, све гато живи, све пгго се креће — све би престало. Кад се сунце угаси, угасиће се све од аз до ижице. Распитати нам се треба: докле ће то врело и светло огњиште грејати нас, докле ће нам светлити? Како накнађује ону топлоту, што изда? Томзн рачуна, да само Земља добија од сунца толико топлоте, да може њоме отопити ледени слој по целој површини својој пуна 34 метра дебео Но ова топлота је тек врло мали део од о//е, коју сунце разашље на све стране. По рачуну, са сунчеве површине излази толика тоилота, као да на сваком квадратном метру његову у сахату изгори по 7500 килограма угља. Иа то траје тако већ милијонима година, како о том читамо у геологији и — опет се не примећује, да сунце малаксава. Има у главном три мигаљења, откуда сунцу сада та силна моћ, којом нас греје и којом нам светли, којом греје сва друга пебесна тела у своме округу. 0 томе је говорио Кант, о томе је премишљао лекар Мајер, о томе је теорисао физичар Хелмхолц. По Канту је сунце грдна купина, сва у пламену, грдна је то ватра, и топла и светла. По Мајеру падају на сунце непрестано метеорити, ударају га и топлоту му враћају. Ио Хелмхолцу стеже се сунце, иа се тим стезањем и утезањем, тим скупљањем те по томе и згушњавањем загрева. Усвојимо ли Кантово мигаљење, сунце би било доста кратка века: кад би цело згорело као навиљак сламе, грејало би тек 5000 година. По Мајеру не да се разрачунати, докле би грејало, јер не знамо ни колико је метеорита ни колики су, што падају на сунце. Међутим, ако би планете падале у сунце, даде се рачунати: кад би наша Земља којом несрећом упала у сунце, дала би му топле хране за 95 година, Јупитар опет за 32.000 година, све пак до сад познате планете храниле би га, ако би по реду падале и чекале, да таман огладни, неких 45.589 година. Сложимо ли се са Хелмхолцом, као што данас и бива, лепо можемо све прорачунати, тпто нам треба. Ја не ћу да рачунам, јер су то боље рачунџије од мене све већ прорачунале и по књигама и новинама гатампале; просто ћу рачуне њихове српски да наведем. Хелмхолц рачуна, да се сунце за 28 милијона степена загреје, ако се свуче за један степен. Сунце се непрестано свлачи те згушњава, но оно је још

врло ретко; тек ако је у четврт тако густо, као Земља, а можда и мање. Да накнади за годииу дана издану топлоту, мора му се умањити радије годишње за 39 метара или промер за 77 мет., то је за 13 година један километар, за 9500 година изнело би то у степенима на промеру му тек један секунд, а то је тако мало, да се једва данагањим справама може приметити са наше Земље. Свуче ли се сунце на полу данагањега му промера, биће осам пута гугаће него данас. Тако пре десет милијона година био је промер сунчев јога једанпут, колики је данас, а у густоћи одговара то осмом делу од данаптње. Према свему Томзн Виљем држи, да је сунчева топлота у почетку била 18 милијона нута онолика, колико сунце данас годишње издаје, те даје сунцу још 18 милијона година живота, ако је оно од почетка до данас увек једнако годигање топлоте трогаило и толико, жао данас, и ако тако и даље устротпи. Дочека ли Земља, да очи заклопи оцу своме, живела би јога 18 милијопа годиница. Не! Јога и випте, јер и небески метеори доиста могу падати на сунце, на му повећати јопт топлоту, коју згугањавањем добија. Не може се разрачунати, колико их пада, те се пе може ни знати, докле ће га топлотом залагати, но свакојако сунце ће преживети 18 милијона година, али и то стоји, да и њему мора једаред куцнути страгани час смрти, па макар било и после 40 или и вигае милијона. година! Кад дође то, онда ће престати сваки живот на свакој планети, ако само ова дочека смрт очеву. Но сваки је изглед, да дотле већ и оне неће моћи живот органски на себи одржавати оваки, какав је данас. Јупитар ће по свој прилици доживети и оца у гроб испратити; Сатурн можда тек, да сунце издахне; но Земља, Венера, Марс, Меркур и Месец никако не ће дочекати то, они ће се већ сити у гробу належати, док им се њихово сунце не упокоји. Како изгледа, Месец је већ у гробу, Марс је ближе гробу од Земље, за Земљом мора доћи Венера, јер она је млађа од нас. Кад се дакле једанпут сунцу живот угаси, оваки живот, каквим данас живи, престаће увелико сваки живот на свакој планети, ако дотле тпто јога помрло није, но сунце, и планете, које остану у васелени, кретаће се као и до сад, кретаће се у мраку, кретаће се, превртаће се и у гробу и после смрти; живота ће ипак и животне снаге и енергије имати и у гробу, но ће живети животом много и много друкчијим него што данас живе. Тако би дакле прошла Земља и све планете у нашем с.унчаном систему, а то мора бити и са сваком планетом.