Стражилово

431

Нешто мало у гору утече, И утече Виде Жеравица; Сав је јунак у крв огрезнуо!" А кад Турци мртве закопаше, Кренуше се уз Пролог-планину; Најпрви је Усо Араиине. Гледа њега Мијат арамбаша, Низа шарку дугу пушку сво.ју, Међу очи, ђе с' обрве вежу. Пуче пушка, вав'је' му пуцала, Прсну глава у триста комада. А кад паде турска поглавица, Међу Турке страва ударила, А пуцају пушке из бусије, Рек би да се небо проломило. Кад четврту ватру оборише, За мале се пушке приватише, Међу Турке ватру оборише. А кад мале пушке изметнуше, Потегоше љуте јатагане, Међу Турке јуриш учинише; Бјеже Турци главом без обзира, Мало их је у гору утекло. Стаде Мијат друштво прегледати, Све му друштво здраво и весело, Само није Вуче Личанине, Носи рану на лијевој руци. Од Турака узеше оружје, И остало што је за ајдука. Оћераше десет мазга блага, Па нађоше Вукшу арамбашу, И нађоше Вида Жеравицу, Оба леже под јелом зеленом; Привише им лагане мелеме. Стаде Мијат шићар дијелити: Све на мртва, као и на жива. Пита њега Вукша арамбаша:

„Зашто, побро, мртву дајеш дијо ?" Вели њему Мијат арамбаша: „Мијо побро, Вукша арамбаша! Један дијо његовој родбини, Други, ТЈрате, у бијелу цркву, Трећи дијо кљасту и слијепу: Нек пјевају по бијелу св'јету, Што се, брате, данас догодило." Однесоше Вукшу арамбашу, Однесоше Вида Жеравицу И остале рањене јунаке, Однессше у пећине 'ладне, Те им грдне ране превијају. Неко умр'је, неко и пребоље, Ал' умрије Вукша арамбаша. Жеравица ране преболијо, И још дуго друштво предводијо, Те и турске главе ос'јецао, На освету Вукши арамбаши. Тадај било, а сад се спомиње; Ето вами пјесма на поштење! По овој варијанти боре се три харамбаше са својим четама с Усом Аратшом и осталим некрстом, и доиста је она узвишенија не само тога ради, него и због опога лијепога завршетка, ,гдје се шићар дијели „све на мртва, као и на жива". Што ме навело, да у овом листу штампам ијесму »Освета Иконије Карловића«, то ме руководило и сада. Тако н. нр. ријеч „бошан" не ћемо наћи ни у академијском рјечнику; а код ријечи »гољан« нема овакога стиха {„гољан, бошан и без капе ода", т. ј. слабо је одјевен, бос је и гологлав је) ни из Јукићеве збирке народних пјесама, у којој се највише пјева о Мијату Томићу. Мојо Медик

КЊИЖЕБНИ ПРИКАЗИ М. ђ. Миликевик. Зановет. Збирка разних састава од — Земун. Штампарија Јове Карамага. 1894. Стр. 159. Вредни народни књижевник наш М. Ђ. Милићевић обогатио је нашу књижевност за ових двадесет и више година изврсним радовима о Србима и Србији, износећи нам час онис вемаља српских и српског народа, час одабрана зрнца из повес.нице, из живота и умотворина српског народа. IIо томе се види, да је он један од најбољих зналаца народног живота нашег и језика српског, како га народ у разним крајевима

ерпским говори. И ова збирка разних радова „из јесешега доба и пишчева — као што и сам у огласу ове књиге вели — има на себи исти тип. Назив „Зановет" објашњава писац у огласу, који нам је донео и на првом месту ове књиге своје под натписом: 0 имену ове књиге. Разлози, који су писца навели да узме оваки назив, врло су интересни, а оснивају се како на личном искуству пишчеву, тако и на народном предању. На стр. 5 испред првог састава налази се под знаком ? неколико речи о томе, у коју врсту књижевности иде овај сасгав ? т. ј. војвода Јанко Катић (стр. 7—87). За овај