Стражилово

498

ДРВО УСПОМЕНЕ

етар јечи око куће моје, Трску ломи, кров нада мном чуиа, У врту ми младице повија, Врата тресе, на окна ми лупа. Жао ми је, што ће обломити Лепе цветке и најслађе воће. Бар да с њима онај орах стари Из корена ишчупати хоће!

Ње већ нема да стазу ноправља, Што у хладак испод њега води Сухо дрво, давно напуштено, Нит хлад даје нити плодом роди, Ал бурама ипак одолева, Бес олујни не мож' да га крене, Да у дане досаде и туге На прошлост ме живље опомене. Ленскји

ОЧЕ, БЛА

ко би се могао надати, да ће газда•Мр »Симипа шћи Ковиљка, коју он воли као зениду ока свога, поћи за коровођу, коме је сав иметак у вијолини!? По цијелом Мостару нукао глас, а та новосг бијаше женама главни предмет разговору. Баш је била неђеља, кад се из цркве навратих мало код моје тетке Васе на кафу. Она ни пет ни шест, већ онако без ноздрава и зачуђено упита ме: — Та молим те, је ли истина, да ће се Ковиљка Симина са онијем Чехом коровођом вјенчати?! Јао, јао луде друге! Та она може имати од првије газдића најљепшега. Ја слегох раменима и рекох јој да о томе ништа не знам. Мени то не бијаше вјероватно, те кад се поздравих са тетком, одем унраво у родице Ковиљчине Миле, с којом сам још од ђетињства познат. Држао сам стално, да она о томе све зна, а нисам се ни преварио. Ево како је било: Беџих Кузмик, коровођа пјевачког друштва, насганио се баш у кућу, која гледа у Ковиљчине прозоре. Диван младић, да му треба тражити такмаца. Е не зна се, брате, да ли је шири, да ли виши! Снажан, лијеп и добар младић, а млад, тек ако му је двадесет и две. Његово велико чело издаје га за умјетника а у очима му сија пјеснички жар. Био је родом из Чешке а нрешао је био у православље. Свако, ко је пролазио испред куће старе Круне, газдарице овог младог Чеха, осврћао се на прозор, од куда се љеваху тихи звуци вијолине, пуни свете туге, чежње и љубави. Ти звуци стварали су се под вјештим прстима

'ОСЛОВИ! ИЗ МОСТАРА младога Чеха. Но била је једиа душа, коју су ти звуци водили далеко, далеко, неђе, ђе никад људска нога крочила није; ђе вјечно буји мирис злаћаног маја; ђе пјевају безбројна јата шарених птичица. Ти звуци отварали су јој двери небеског раја. Она се с њима заједно губила у бесконачном простору плаветнога неба. Њезино срце бијаше харфа, која брујаше под додиром тијех умилније звукова. Њено срце одлетило је као птичица и опијено љепотом младога Чеха, пало му на груди, веселило се и плакало онде . . . Њихови су се иогледи сусрели и без ријечи казали су једно другом тајну својих душа. Њихове душе загрлиле су се као два цвјетића па се тако л.убиле. Колико ли је пута уздахпуо млади Чех, гледајући младе богаташе и оплакивао судбину, што га је створила умјетником. Он би волио да је син богата газде, па би онда лако Ковиљка била његова. Често у очајању збораше: — У свијету данас само богаство и иовац решава а умјетност је људима комедија, с којом се у часу одмора задовољавају. Ох, кад бих и ја само био богат, па ето среће! Како би моје срце горило покојом и задовољством ! На својим грудима грлио бих онај рај, што ми оте срце, мисли, душу и нокој снова мојих. Њезине миле руке савијале би се мени око врата; њезина уста зборила би моје име; она би мене звала својим. 0, Ковиљка, ти би тада била моја . . Али овако, за јадна и сиромагина умјетника твој те отац никад не ће дати. Ти ме љубиш, ја то знам ... То сам прочитао из сјајног и сјетног доЈ\иеда твога, што ми га шаљеш; то ми је казала она тиха и бескрајпа