Стражилово

499

сјета, која трепери на божанском твоме лицу. Јесте, без ријечи казала си ми све. Ох, па кад ме љубиш, онда чуј овај глас, пгго ти га душа спрема: дођи к меии и хајдмо, хајдмо далеко . . . далеко, ђе нас људи не ће стићи. На ове груди дићи ћу те и чуваћу те као своје благо, да ми те људи не украду. Са мном ћеш тако сретна бити. Ово чело мислило би само за те; ово срце горило би само за те; ова душа молила би се само за те; ове руке радиле би само за те. 0. дођи, дођи! . . . Тако тужаше млади умјетник а сама рука хватала се вијолине а тужни звуци попунили би ријечи његове туге. -X•X- * Била је блага прољетна вече. Прохладни вјетрић слетао је са цвјетка на цвјетак, љубио их и с мирисом њиховим лепршао по зраку. Ни један глас малих птичица није се чуо, само што је славуј ијевао о својој гордој ружици у градини а ситне се злаћане звезде низале по плаветном своду око блиједе мјесечине. Силан је свет отишо у поље да се прошета и расхлади од дневне жеге и омаре и да удише свјежину питоме ноћи. На и стара Круна, газдарица младог Чеха, отишла је до своје комшинице Насте, да се с њоме мало поразговара у њезиној китној башчи. И газда-Симу позвао је његов стари јаран Лазо. да оду у виноград те да искапе коју у хладовини. Само младог Чеха не позиваше срце, да се одмара у хладовини нољског зрака. Он је л>убио самоћу и био је блажен, ако га когод није бунио у његовим мислима. Вијолина, туга и чежња били су му најмилији другови његови. Баш те вечери стајао је на прозору а блиједа мјесечина бацила на њ своје зраке и љубљаше му високо чело. Еао да се зауставила, да ужива складне звуке, што их широм ноћи носијаше свјежи вјетрић са његове вијолине. Он стајаше непомично на једном мјесту. Лијевом руком загрлио вијолину а десном превлачи 'лагано преко тананих жица. Његова глава бијаше сањиво забачена и погледи упрти у свијетлу бесконачност, ђе се злаћане звијезде иреливаху миљем рајске дражи; па и тамо међу звјездама он гледаше само лик своје Ковиљквј која се на њ тако љупко осмјехује и као да му шапће: »Твоја сам, твоја! . . .« Док је младом умјетнику тонула душа у

мору немирних снова; док су његови сјетни звуци са вијолине блудили по крилу благе вечери, младо и дражесно дјевојче квасило је своје лијепо румено лице чистом кристалном росицом —- сузама. То нису биле сузе које обични смртни створ пролијева, то су биле сузе анђеоске љубави и душе. Она је јецала горко и боно а своју малу главицу обарала је на подглавље своје постеље. У томе је часу зажелила да постане вјетрић па да одлети на груди младог свирача и ту да издахне а та би смрт била слатка, тако мирна и без бола . . . Љубав је бура, која опустоши и раскида цвјетиће у перивојима наших душа а у ту се пустињу настани кукавица — туга ... Ковиљка плакаше тајно и боно. Али на једанпут сину њезино око ватреније него икад, а у том пламену стајаху речи: одважност и рад! Срце јој закуца оном снагом, коју крије јунак у својим прсима. Зачешља своју меку и густу, свилену црну косицу, стави на главу мален фесић а око врата китни ђердан па се лагано и пажљиво украде из своје собе; сиђе низ степенице и као лептир претрчи у врата старе Круне. Лагано па прстима узађе уза степенице и стаде иред собу лијепога странца 0, ко ће описати њезино душевно стање у овом часу?! Ко ће да нрогледа кроз њезине груди, да види ону буру страха, која још савлађиваше њезину одлучност?! Као плашљива кошута освртала се на сваки и најмањи шушањ Како би то за њу било, да је ту кобац затече?! Па стара Круна! Шта би ријекао свијет?! Па њезин отац, како би у њ могла погледати?! Па њезин дјевојачки нонос! И може ли се она као Српкиња тако упустити да странцу открива своју љубав? Све 10 у једном часу, као усијана шипка, прохуја кроз њене млађане мисли Срце јој је куцало више него икад. Њезине пуне груди таласаху се и дизаху се бурно, као морски вали. Дах јој застајаше а врела крвца јураше муњевитим летом у њену убаву главицу. По равном, бијелом и глатком њену челу проби врели зној и она га дрхтавом руком брисаше бијелијем рубцем. Али на једанпут као да је охрабри нека нова мисао: — Гријешим ли ја заиста, ако љубим? Зар је љубити срам и поруга? Зар нас љубав понижава? Јесте, љубав нас понижава ако није света, истинита, чиста, вјерна и божанска; ако *