Стражилово

501

скојом љепотом надмапшла све своје другарице, толико и још више величином своје родољубиве душе. 0, благо оном народу, у коме се рађају таке девојане! Ја сам срећан, од свега свијета срећнији, кад ме љуби така душа. 0, Ковиљка, кунем ти се светињом љубави моје, кунем ти се својом чашћу, да ћу ти жељу испунити. Твој српски народ увијек је сваком поштеном Чеху био братски и мио народ, и ја ћу га увијек љубити као свој, тим више што си ти цвијет тога великог несавладпог и славног стабла. Љубићу га, Ковиљка, љубићу га као и ти; љубићу га као што љубим тебе!... Њихове усне спојише се и заћуташе, а срца су била жарко и врело . . . ■к * * Те је вечери газда Сима спокојно испијао ракију у хладовини винограда са својијем пријатељем Лазом. Он није ни сањао, да у том часу странац грли његову јединицу. Њих се двоје разговарали и пијуцкали, док ће ти њему Ј1азо: — Вјере ти, Симо, нешто ми паде на ум. Ко је онај младић, што станује према твојој кући у бабе Круне? Видим га увијек на ирозору. Тај ти и не оставља собе, него се цијели дан завуче па свира уз ћемане. Газда Симо као да се сјети иечега: — Да, да, то ти је, брате нови коровођа пјевачког друштва. Баш ми је неки дан причала баба Круна о њему. Каже да је врло добар момак. И ја га често видим на прозору. Ио лицу му судећи, рекао бих да није лош. •— Ама, брате Симо, нешто ћу ти казати. ■— Шга, Лазо ? — Ама све ми се чини . . . да овај . . . твоја . . . знаш ови . . . Ковиљка . . . — Шта, Ковиљка?! — погледа га зачуђено газда Сима. — Баш некијех дана ишао сам послом па прођем испред твоје куће. Твоја Ковиљка бијаше на прозору. Она ме није спазила, јер је заципљена гледала у прозор оног момка а он је свирао уз ћемане. Ја сам одмах помислио, да ту има нека, те сам ти баш наумио казати. Гледај, Симо, да какогод своје дијете одвратиш од тога, јер ђаво не спава; све може бити, младост лудост, а крв је крв . . . Ово ни мало пе би мило газда-Сими, него му зададе бриге. Та он би за своју Ковиљку дао живот и све, али за нонос и част имена

свога он би и рођено чедо заклао рукама својим, па ма му срце препукло. Већ је било вријеме и њих се двоје унутише кући. Ко познаје ход газда-Симе, примјетио би, да су му ове вечери кораци били бржи него иначе. Кроз уши су му непрестано зујале ријечи Лазине. Он није сумњао у своју шћер, али тек онако нешто га је љутило. Ои се журио и сав задуван дође кући. Стари зељов залаја а кад виђе домаћина, поче вртити леиом и умиљавати се. — Ковиљка! — пола озбиљнил гласом зовну Симо, али одговора нема. — Ковиљка! — јаче завика газда Сима а кухарица Роса одазва се: •— Газда, Ковиљка ће можда бити код бабе Круне. Можда јој се досадило самој, па је отишла преко да је мало нрође вријеме. Његово се набрано чело наоблачи а у очима је сијао родитељски гњев. И не чекајући часа оде и уљезе у врата бабе Круне. Надао се да ће затећи своју Ковиљку, ђе се разговара са Круном, али иити Круне нити Ковиљке. У сваки и најмањи буџак завиривао је, али ње пема те иема. Сад је био на чисто. 0, шта би наједаред од тог човјека! Изгледао је страшан и мрачан, као дубока јесенска ноћ. Поглед му је био пламен, који уништава и коси. Тјело му је дрхтало а отров гњева кипио му у души. Ријечи његова пријатеља испуниле су се. Љутит, страшан и одважан као див, лупи руком на врата собна, у којој бијаху загрљени. Врата се широм отворише и лупнуше. Он шћаше гурнути, као гладан лав на свој пљен и прстима ишчупати дах живота оном, који у том часу грљаше његово најмилије на свијету. Али као да му на пут стаде нека тајна сила, која му шапташе: »Не ступај напријед, грешниче! Ово је рај, у ком се два анђела моле Богу своме; не буни им молитве, јер ће се Бог гњевити !« Његови укочени погледи спазише његову јединицу у загрљају младога Чеха. А као да му је блиједа мјесечина шћела потпуно тајну да открије, обасјала је кроз прозор својим лаганим зраком двоје загрљеније те изх свети и величанствени.