Стражилово

502

Кад се врата растворише, убаво се девојче изви иу загрљаја младићева; снага је шћаше изневјерити. Она дрхташе као прут а страх јој исни са бијелог лица слатку румен. Скупивпш носледњу снагу, полети оцу, клече му пред ноге, руке диже и склопи их, као побожни калуђер на молитви, те дрхћући и збуњено рече: — Оче, благослови и опрости! Ако ти је мила срећа твоје јединице, ако се твоје родитељско срце стара за будућност твога ђетета и ако ти је мило, да твоја Ковиљка задовољно проживи на овом свијету; ако си икад, оче, љубио; ако знаш шта је љубав, а ти, оче, благослови ове двије душе, које је Бог сјединио. Смилуј се, оче, и не гријеши! Допусти, да твоја Ковиљка пред олтаром пружи руку оном, кога воли. 0, оче, он је тако добар, тако поштен и узоран, да ће ти бити као син! 'Он ће те љубити, као што те ја љубим. Спаси ме, оче; сиаси мене и себе, јер је у овој пашој љубави Бог. Чувај се, оче, да томе Богу не згријешиш, јер је сграшна казна његова. Оче, благослови! 8а цијело је то вријеме млади Чех стајао укочен и блијед, а у његову се оку засјале сузе, које је изазвао његов анђео молитвом својом. Груди су му дисале нагло; он је слу-

шао глас, који се за њега моли, који за њега пред родитељем својим дрхти и он скупи снагу, крочи и клече, поред свога апђела, пред збуњенога оца, склоии руке и понови : — Оче, благослови! Ко би могао мислити, да се одлучна воља газда-Симе може порушити и његова љутина растопити у благу питомост?! Ко је вјеровао да ће његов гњев, што мало прије сијеваше у оку, замијенити топла суза! Ко ли је у сну снио, да ће са његова чела минути страшни облак! Буру његове срџбе утишала је ријеч његова чеда. Сунце љубави родитељске васкрсе у његовој души и расвијетли је. Низ коштуњаво његово лице стадоше се ронити топле сузе и он диже своје родитељске руке над главама двоје драгих, очи к небу уприје и јецајући завапи: — Оче, благослови! А блиједа месечина провириваше кроз прозор и гледаше, како па старчеве груди падоше двије млаћане главе а кроз тишину благе и питоме ноћи као да и славуј у својој милој пјесмици збораше: — Оче, благослови! Алекса Шаптић

ДНЕВНИК ЈЕДНЕ ЖЕНЕ ОД ОКТАВА ФЕЉЕТА (Наставак)

VII

25 јуна

д осам или & есет дана амо прекинула сам своје белешке; пробудиле се опет у мени старе моје скрупуле; бојала сам се да ћу овапутити шимере, ако их ставим на артију; страх ме било, ако себи у том попустим, да ћу појачати утиске, за које би можда било боље да се разлију на све стране. — Опет ме је мајка, и не знајући, охрабрила, да попустим кобној својој вољи те да се опет латим дневника. Кад сам ојутрос ушла у њену собу, да јој пожелим добро јутро, пољубила ме је нежније но иначе; па онда. је узела једну моју руку па ме запитала: — Немаш ли ништа да ми кажеш, чедо моје? — Рекла бих, да имам, мајко. — А... Господин с1' ЗШш ти се удвара, је ли да? — Не знам, да ли ми се господин сГ ЕБЊ удвара, слатка мајко, јер никад ми није рекао ни речи,

која би и из далека изгледала налик на изјаву; али је канда радо близу мене; некако с поштовањем и иоверењем говори са мном, но уз то чисто и са неким страхом, не као са осталима. Све што говори, говори мени а пази и на најнезнатније ствари, које ја рекнем, као да је свака моја реч бисер . .. Ако се то зове удварати се, онда ја одиста мислим, да ми се он з 7 двара. — Оиазила сам ја то, рече озбиљно моја мајка. А није ли то теби досадно? — Није. — Није . .. наравно да није . . . најпосле још не гори кућа над главом, је ли? Ти се ниси ваљда загледала у тога господина? — Загледала? Нисам. — Али ти се допада? •— Мало. — Да . . . но, иа допада се и мени. Чуј, чедо