Стражилово

516

Он не одговори ништа. Само што боље натуче свој сарук на главу и окрену се онамо некуда, те му очи осташе загледајући у она брда . . . Виђех му на лицу да није нешто вољан. Набрао обрве а крајници му од очију заиграју но каткада. » ПТ то не говориш, јолдашу?« —- упитах га. »Шта 11 у ти говорити? Видећеш и сам!« рече он као иза сна, и не окренувши се к мени. Сасу ми чојек неки страх у срце. Мислио сам у себи: Дај, Боже, прва која пукне да мене погодп! Па нека и то један пут нрође! Нијесам био толико страшив, али видим да ми ваља гинути. . . Једно одјељење наше војске, и то мање, остаде ту па граници, а ми пођосмо даље. Тај први дан није било жестока окршаја, тек по мало чаркања. Терћи дан дођосмо на исто мјесто, од куд смо и пошли! Помислите памети наших војсковођа! Појели смо за та три дана жестоку ватру, а многи су и изгинули. Не хвата се ту рачун. Поче нам и тајина ионестајати. Виђех ја одмах да ће нам присјести, као што нам је нрисјело што никоме! Падосмо овако у једну раван. Шеница истом ночела да се већ круни од зрелине. Ми онако гладни, не имајући шта јести, тргали смо влатове па напали онако ватри на нламеиу и сатари међу длановима, па тим се и заложи, само да глад у нама умре. Тек доцније дође нам нешто тајина и то врло мало за нас онолико. Е, не знате ви јопт никако, шта је то мука и патња! Што смо ми тада преиатили, не дао Бог ни највећем душмапину ! . . . Није то као кад човјек види с ким се бије, већ док си ударио длан о длан, они су ио једном испуцали на нас, па онда се међу нас замјешају као вукови, те не знага ни ко ти је друг ни на кога ћеш ударити само што чујеш ђе иожеви и сабље чине: фиста-фиста, као косац кад упадне оштром косом у одраслу траву. Обазиреш се само око себе и сваки час гледагп кад ћеш осгати без главе. Очима сам гледао ђе један Црногорац јурну покрај нас, ухвати мене за раме па протури за се, а тако још њих неколико унапријед, док не досгиже о једног чауша и — одсјече му главу.

Тако су они сви до једнога луди! Воле ти погубиги чауша или ког другог нижег а особито вишег старјешину, него других двадесет нростих војника. Ето тај, што вам кажем, могао је часком нас онде неколико смакнути у онаком јуришу, али он је стио чауша Па и он, само док се окрену, погибе! А како и не ће код нас онолико? Једног дана кад је био најжешћи бој, рашћераше нас некако све у чете, те смо се стали скунљати, јер је већ и бој нрестао у сами сутои. Моја чета силазила је овако ииз кланце, онамо куда је борија свирала на скун. Одједанпут ме неко узе за руку па изведе из чете у страну. Мислио сам да је од мојих познаника или другова из чете те ми хоће нешто на само да каже, за то у ономе мраку и не разгледах ко је. Чета прође а он мене заведе овако иза једне сгијене, нема тридест корачаја, док уједанпут засвјетли пред пама ватра. Ја погледах у мога другара на премријех кад виђех да је Црногорац. Шта ћу сад? Утећи нисам могао. Већ на Бога помислих на што би би. Око ватре су сједили њих неколико Црногораца под оружјем. »Добро вам вече!« — рече мој другар а и ја с њим. »Добра ви срећа!« Скочише па се ноздравише са мном ко да сам им у госте дошао. Вјерујете ли ми, мислио сам да сањам, па све дрмам овако себе, не бих ли се како год пробудио. »Сједи, досту, ништа се не бој!« — повикаше они скоро сви у један глас. Мени је нешто чисто било криво »Шга ћу се бојати,« рекох, »ја виђех мој саламет! Ово наше и није некако налик на бој, већ на неки мајсторски лов, ко кога улови да му и буде! На томе се и мјесец мјени!« Они се сви насмијаше. »Не бој се вала пишта!« — рече онај, што ме доведе. — »Као да си код своје куће. Ми знамо да се ви мучепички иатите по овим гудурама и гладни и жедни, знамо да нисте од своје воље дошли овамо, већ да су вас силом наћерали, иа велимо међу се, хајде бар да једнога нахранимо и напојимо, ако не можемо све, севап је!«