Стражилово

517

За тим, чим ја сједох, они повадише иза себе торбе, простријеше преда ме једну струку, те почеше вадити из торбе хљеб и онај њихов бијели и лијепи планински сир и пастрму. »Како ти је име, досту?« — упита један. »Осман ага« — рекох. »Да си жив и здрав!« »Пијеш ли ракију?« — упитаће други. Ја слегох раменима. Не знам шта ћу и како да им учиним на вољу. »Јеси ли код куће пио?« »Нио сам по мало!« — рекох. Он нотеже из торбе тиквицу. »Де, кад си пио код куће, можеш и овђе.« Ја узех па потегох мало. Ракија као палир! »Дела, дела, још слободно!« наваљује он. Потегох још боље, па се стресох. »Баља ли?« »Добра!« Почех јести. Ех, да нисам био гладан као вук, не би ми се дало ни окусити онако преиануту и кахрли. »Кезбели да си био сит, не би могао ни окусити!« —- нашали се неки од нас. Осман ага се насмија. Лако вам је сада ту, али да ми вас је видети онда на моме мјесту, онда би вас питао како је . . . Свашта ли сам тада промишљао онако једући. Држао сам као у воску да ме не ће жива пуштити, а имао сам и разлога да тако мислим, јер сам дошао као непријатељ да запалим њихову кућу и да поништим њихово огњиште, па зашто да ме поштеде? Али преварио сам се!. На другој страни према нама чуле се наше борије призивљу на окуп . . . Питаху ме за све, за моју кућу, за породицу, од куд је и шта је. Разговарасмо се позадуго. Казах им све гато знадох. За тим ми заискаше мој торбак, и пун натрнаше љеба, сира и пастрме. Онда устаде онај, што ме довео. »Свешћу те доље, вели, јер не ћеш умјети сам сићи.« Ја се братииски поздравих с њима, захваљујући им Бог зна како . . .

»Поздрави тамо ваше људе и кажи им да ми нисмо онако нечовјечни и крвалочни, као што се говори, али и то им кажи да ћемо чувати своје огњиште до пошљедње капи крви, док нас један Црногорац тече у овим странама .. . рекоше они. »Не може вама нико ништа! реко ја са свим озбиљно и поуздано, ви сте од свакога јачи!« Кад ме онај Црногорац сведе доље у равап, од куд се виђале и ватре у нашој војсци, опазим досга близу нашу мртву стражу. »Врати се ти сада, рекох моме нратиоцу, могу ја већ и сам.« Он се врати а ја стадох те почех нешто замишљати. Метнем овако прст на чело па велим: За што тај наш Султан макар један пут не дође овђе и не испне се ђегод нодалеко макар на какво повисоко дрво, па не види кад му се војска побије са овим Црногорцима. Добро знам да би одмах написао и оставио иза себе ферман, да више ни један султан, који паше сабљу Пророкову у Стамболу не доведе правовјерне овђе па касаиницу и да се не бије са овом земљом. Мени се чини, да је све оно стјење од неког тилисума.... Кад дођох у војску почалакаше ми све оно што донесох у торбаку као гладни вукови, алал им било! Сутра дан смо се оиет били. Сва је војска иуцала унраво по дужности онамо куд треба на — непријатеља. Ја сам пуцао у страну и горе у небо! »Еј, еј, јеси ли ти шерисао с памети ?! Шта је теби?!« завикаше они око мене, што виђеше како ја пуцам. »Знам ја шта радим! рекох. Ви пуцајте куд знате, ја се не бијем с оним, коме Бог помаже! Бог је с њима, еј звекани! Крените сву силу од Стамбола па удрите на њи, сви ће те пропасти! Они су људи! За те ми ријечи одвезаше дваест дегенека! Нека ми Ахтала суди!.. * * * Осман ага доврши своје причање а тамбурица засвира играчицу. Сеоски момци што их ту бијаше ухватише коло, а ми поусгајасмо.

Градачац 18 94-

Васо Кондик