Стражилово

541

КЊИЖЕВНА ПОЛЕМИКА „ТОДОР БОСНШд. И — ОДБРАНА ОЕНТОМАША"

или

„ПРВА БИТКА НА ОЕНТОМАШУ ГОД. 1848"

Носле онога, што сам у 28 броју овогодишњега „Стражилова" о овом питању већ рекао, не бих више одговарао, да оне изјаве и тврдње у 28, 29 и 31 броју овог листа не дођоше са онако одличне стране, као што је у погледу догађаја из покрета 1848—49 г. личност г. Јована Стефановића Виловског. Али овако сам приморан, да у овом питању и ја своју иоследњу рекнем. Што се тиче познавања ратних догађаја из онога доба, то је г. Јован Стефановић Виловски истина ауторитет; али се овај ауторитет апсолутно може односити само на оне догађаје, у којима је он лично учествовао или очевидад био. Све друго пак могу и они решетати, који су у оно доба били још деца, само ако имају основанијих доказа за подлогу својим тврдњама. Тиче се нитања: да ли је покојни ц. и кр. потпуковник Стеван Сурдучки на дан прве одбране Сентомаша 2 (14) јула 1848 г. лично био у Сентомашу или није. На основу онога, што је сам Сурдучки рекао, изјавио сам ја у „Летоиису Матице Српске", књ. 178, стр. 136, да јесте а госп. Мојо Медић, у 26 бр. „Стражилова" од ове године, и г. Јован Стефановић Виловски, у горе споменутим бројевима овог листа, тврде да није. Мора се, дакле, запитати, ко има право? Ни овом приликом не ћу истицати многа своја разлагања и рефлексије. Место тога навешћу оно, што је сам покојни Сурдучки рекао. У своме већ познатом звапичном извештају, из Чуруга 20 јула (1 августа) 1848 год, бр. 15, на главни српски одбор, вели Сурдучки о првој одбрани Сентомаша, 2 (14) јула 1848 год., међу осгалим, ово: „После непријатељског нападенија на сентомашки стан 2. јулија о. г. нисам могао од важни послова и раздјеленија под мојом командом стојећом војском исто нападеније доста точно*) описати, које ево сад као што сљедује. 30. јунија т. г. добијем вјеројатно извјестије да непријатељ намјерава с великом његовом силом на Сентомаш ударити, гди сам пре 4 дана и чрез искусног инжинира г. Хенкел један обкоп за 3 тона *) По овоме изгледа као да је Сурдучки о првој одбрани Сентомаша српски главни одбор укратко већ пре иавестио био.

Зфунтовна и један бфунтовни сградити дао, који је стан на дан С. Апостола Петра и Павла освећен и добио име Србобран, и у који до 400 војске спремити се може. Исти дан на моје предложеније опредјелио је Високославни Главни Одбор Карловачки једну дивизију петроварадинске регименте, под командом врлог и храброг Србљина г. Теодора Воснића, који исти дан пред саму ноћ у Сентомаш с војском стигне, гди и јч са два храбра Славјанина Пољацима г. Гонжаровски и Вноровски, у 10 сати ноћу ирисием. Сутра дан т. ј. 3. јулија т. г. јавише наше предстраже да се неиријатељ са три сгране к нашем стану у Сентомаш т. ј. из Печеја, пешака и коњаника, из Хеђеша сами коњаници, а из Врбаса са пешаци и коњаници, приближује ... (даље): непријатељи почеше викати јај Иштен, тако јако да смо сви у обкоау стојеЛи чутн могли и гротом се насмејпли . . . (даље): и сотим будне Сентомашком нападенију конец у 11 сати пре подне, јер непријатеља нигди више не видимо, њега гонити нисам доаустио, јер сам моје мило число војника одморити и у овој равници штедити за добро нашао . . . (најпосле): Исти дан у 9 сати у вече стиже ми вјест из Чурушког логора на јарку, да је непријатељ из Фелдвара, кад му је вјест из Сентомаша дошла да су одбијени, уадио, на које, знајући ову важну точку обдержати, кренем иетроварадинске војнике у 12 сати ноћу из Сентомаша с тим тврдим намјеренијем са зором на непријатеља ударити и из Фелдвара избацити, но тек у 5 сати у јутру доспем у Чурушки логор на јарак и увидим да је доцкан, а и моји војници утруђени, и тако ји оставим да се неко мало време одморе и за будуће борење нриправе, које је заиста 5. о. м. на Фелдвар сљедовало..." Већ сам и у „Летопису Матице Српске" (књ. 178, стр. 135) напоменуо, да је овај извештај штампан у „Летопису" за 1851 г., II св. (84 књ.), стр. 103—109, дакле у времену, кад су догађаји из 1848—49 г. још у свежој успомени били, те се какав фалсификат није могао лако објавити, а даље и у II књизи (1879 г., стр. 97—103) Здравковићевог нревода „Српски покрет у јужној Угарској". Накнадно сам нашао, да се тај извештај штампан налази још и у I књизи (1870 г., стр. 111 —115), а по овоме већ и у „Вјеснику" за 1848 г., дакле у