Стражилово

553

По једнога делију вратио; Докле Ибро у Приморје сиђе, Он похарчи тридесет конака, Све иоврати тридесет делија, Да ми кажу дару у Стамболу, Да је Ибро у Приморје сигао У Приморју конак учинио. А Муса је рано уранио, Па је сишо низ бијелу кулу Шадрвану, студеној водици, Он узима турски абдест на се И клањао ранога сабаха. По што Муса текмил учинио, Он погледа пољу зеленоме Угледао сајванли чадора, Нод чадором делибашу Ибра; Пред чадором копље убојито, А за копљем дебела путаља Ал' се Муса јаду досјетио, Да је главом дарев џебелија. Отален се натраг повратио, Поврну се уз бијелу кулу, Па прикити силха и оружје, А у руке челикли наџака Ето Мусе низ бијелу кулу. Муса сиђе у подрум дорату, Он опреми својега дората, Изведе га каменој авлији, „Јалах!" рече, посједе дората, Игаћера га на авлинска врата, Отјера га пољем зеленијем, До чадора делибагае Ибра. Како дође сајванли чадору, Муса њему турски селам викну. Ибро њему селам не прихваћа, Веће пије лозовито пиво. А Муси је врло мрско било, Гдје му не гаће прихватит гелама; Он узима челикли наџака Од себе је наџак отурио, Он погоди делибагау Ибра Насатице међу лопатице —• Четири му ребра саломио. Он одјаха дебела дората, Па узима челикли наџака: Преби њему ноге у кољеним, И преби му пребијеле руке. Па он сједе под сајван чадора, Па дохвати дивит и калема И хартије, књиге без јазије, Па је ситну но кољену пигае: „Султан царе, свечево кољено!

„Што ми шаљеш своје говедаре, „Што не шаљега од боја јунаке? „Ето теби делибаше Ибра, „Спремам ти га столу и Стамболу!" Кад је таку књигу начинио, У егбета књигу утурио; Он узима делибашу Ибра, Јами њега по свилену пасу, Па га тури на коња путаља. Кад га тури на коња путаља, Испод коња ноге савезао, 0 ункашу руке утегнуо, Да не пане са коња путаља; Па је њему тихо говорио: „Ој, чу ли ме, делибаша Ибро! „Када сиђега столу и Стамболу, „Извадићеш књигу из егбета „И дати је цару од Стамбола." Па дозивље слугу Хусеина: „Испратићеш делибашу Ибра, „Нека иде столу и Стамболу." Тада Ибро покрену путаља, Оде Ибро до Стамбола града. Куда иђе до Стамбола сиђе; Под царске је ћошке долазио, Под ћошцима узапти путаља. Царе га је грдна опазио, Опази га каменој авлији, Па на млађе вику учинио: „Ид'те, сиђ'те каменој авлији, „Одријеш'те делибашу Ибра, „Повед'те га на бијелу кулу!" У млађега поговора нема, Већ сиђогае каменој авлији, Одр'јешише делибашу Ибра. Проговара делибаша Ибро: „Завуците руке у егбета, „Извад'те ми књигу шаровиту!" Млађи њему књигу извадигае; Па узимљу делибашу Ибра, Однесоше цару на дивану И са њиме књигу шаровиту Дадогае је цару од Стамбола. Кад је царе књигу прегледао Ви л' му мило? Не би николико! На говори делибагаи Ибру: „Ој, ђидијо, делибаша Ибро! „ Ко те тако грдна начинио ?" „Начини ме Муса ћесеџија „И теби је књигу опремио!" То цару је врло мрско било. Он сазивље лале и везире,