Стражилово

571

. .. С тога сам овога часа послала собарицу да запита госпођу с!е Боиуегсу, да ли могу доћи до ње, па за који час бићу код ње. XIX Мстога дана Госпођа с1е Еоиусгсу била је код свога сина, кад су јој јавили да желим с њом да говорим, па је одмах дошла горе до мепе. Њено лице, једно од најплеменитијих, што сам их игда видела, било је још веома бледо и као да је у страшним душевним мукама те ноћи изгубило сву свежипу и сав сјај. Ипак се насмешила на мене, али расејано, као жена, чије су мисли биле на хиљаду миља далеко од мене и од онога, чиме сам ју хтела да изненадим. — Драго моје дете, рече ми, хоћете да. се опростите са мном. Ви сте веома мило девојче... па се радујем, што се смем с Вама опростити без сведока те Вам могу тим лакше рећи, како ће ми тешко бити без Вас и како Вам од свег срца захваљујем, што сте били тако љубазни.. . тако иуни саучешћа... према нама свима. Ухватила ме је била за руке, док је то говорила; видела је, како сам ја необично била узбуђена, и осетила је, како дрхћем. Наједаред се на њеним разореним цртама појави нека необична пажња а очи њене потражише моје очи са изразом чуђења и неодређене слутње. — Госпођо, промуцах ја, прошле сам ноћи била веома непристојна. Она ми још јаче и још дубље погледа у очи. — Чула сам, кад сте прошли ... за тим сам чула како плачете. .. мислила сам, да Вам је потребна помоћ ... па сам се сишла . .. — Знате дакле све? повиче она, задрхтавши. — Знам све .. . да — до дна душе сам ганута осећајима, које сам изазвала у господина Вашега сина . . . веома сам ганута и његовом несрећом ... једном речи, госпођо . . . Приближила сам јој се нежло. -— Хоћете ли да Вам будем ћерка? Цело њено тело наједаред задрхће силно; њене разрогачене, зачуђене, скоро залутале очи ни да се макну са мојих, њене полаотворене усне грчевито задрхташе. Са свим тихо промрмља: — Не, то не може бити! — Хоћете ли, да Вам будем ћерка ? поновим ја, смешећи се. Да чудна ли клика, што тада сађе са њених усана! То беше клик матере — клик срећне матере. Шта се непосредно после тога десило, не знам тачно; пола сам изгубила била свест а и она је била као ван себе. Стискивала ме је, љубила, звала

ме најнежнијим именима, плакала је, молпла се Богу и бркала је Бога и мене у изливима своје захвалности . .. Еј да дивна ли часа.! Чим је опет мало догала к себи и нешто се прибрала, запита страшљиво: — Али, благи Боже!. .. а Ваша мајка ? — Бристаје. — Хајдемо до ње! И одвуче ме до моје мајке. После првих излива радости, који су с обе стране били веома живи, упозорила нас је моја мајка, да би можда било добро да видимо шта мисли господии Роже. — Ох Боже! кликне госпођа с1е Гоиуегсу, кукавни мој Роже! Све, чега ради се још молим Богу, то је, да не полуди од радости . .. али идем брже до њега... * Случајно погледавши у прозор опази, да су јој лепе беле власи биле са свим расплетене. — Како ја изгледам ! Помислиће да сам полудела! Зглади мало косу па се лаким и еластичним кораком као какво младо девојче створи код врата. И одиста као да ју је сјај у очима и веселост на лицу наједаред подмладио за десет година. Већ да изађе из собе, застане па рече, осврнувши се: — Не ће ми веровати . . . зацело ми не ће веровати! При том погледа у мене. Признајем, да сам једва чекала да ме иозове да пођем с њом. Ту сад поможе моја мајка, која ме ухвати за плеће па ме гурне напред — Хајде, иди само, чедо моје . . . кад већ радимо којешта .. . иди само ! Госпођа с1е Еоиуегсу узме ме под руку па ме нагло повуче са собом. Док смо се силазиле низа степенице, рекла ми је, пољубивпш ме још једаред: — Да големе ли разлике међу овим часом и оном грозном ноћи! Отвори за тим врата, што воде у одаје при земљи па ме замоли, да у облачионици причекам за час, онда уклони портијеру па уђе у собу господина Рожера. Кад сам остала сама у облачионици, наједаред ми је изашла пред очи цела чудноватост и — искрено да кажем — цела, бар привидна непријатност мога положаја. Свега сам се додуше добро сетила, ,што је могло оправдати мој поступак, што је било необично у приликама, које су ме довеле до тога; јадно стање господина Роагера и то, да он не сме с бојом на среду баш са тога свога стања; говорила сам додуше себи, да су неодољиве ирилике тако