Стражилово

570

своју собу. Остали део ноћи провела сам размигаљајући о свачему. Кад је сваиуо дан, отишла сам до мајке и с њом сам се дуго разговарала. Сад ми је могла рећи, за што ју је госпођа с1е 1;оиуегсу молила, да пожури иаше путовање; но није било потребно — од ноћас сам и ја знала за то. Хоћу сад мало да одспавам па ћу онда наставити. XVIII Исшог дана Решила сам се на нешто, но моја ме мајка врло дуго и озбиљно одговарала од тога. — Чедо моје, говорила ми је, ти знаш, да ја нисам у иринципу противна романтици . .. али је ово већ и сувише!... У твојим годинама са твојим лицем, с твојим васпитањем, с твојим имањем удати се за инвалида, то је зацело веома лепо, веома племенито, веома иојетично, али искрено признавгаи, ипак је мало претерано ... Па онда допусти ми, чедо моје, кад би се ти на такво гато решила у обичним приликама, потпуно слободна и по уму и по срцу, мирно и хладнокрвно, онда још не бих рекла ништа !... Али ствар стоји друкчије . .. Тек што си доживела разочарање, веома горко разочарање ... Мимогред буди речено, не могу да схватим, гата се на једаред преврпуло у глави онога господина ... но било како му драго, слатко моје чедо, ти си сад у оном душевном стању, кад човек лако осети да му је суђено нешто, гато није за њега, на се онда реши ... Не можеш дакле довољно бити предосторожна нрема првом осећају одугаевљења, које можда потиче само из осећаја очајности ... Дај барем да причекамо . .. неколико месеци да причекамо ... дај да прође неко време... па ако се та накана покаже да је стална, ако се утврди, добро, опда ћемо видети ... Али ја бих се одиста огрегаила о своју дужност, кад бих ти дозволила, да под утецајем љубавног свог јада и узбућења, у које те је довео ноћагањи трагични призор, стрмоглавце усрљага у такву авантиру. То су, у кратко, били приговори моје мајке; ја сам их са своје стране са свим својим уверењем и са свом својом речитошћу гледала да обеснажим. Без сумње сам ја била мало романтична ; но није ли она сама у мени утврђивала то? Није ли она сама то нрепоручивала као јемство достојанства, па чак и среће ? .. . Исгина је, да ми је срце било боно и сломљено; но није ли баш том боном срцу, да би се могло подићи и опоравити, потребно било да се обрне на другу страну, да испуњава велику какву дужност, да се племенито пожртвује? Зар није једино у срећи других могло наћи утехе и забо-

рава, игго је изгубило своју срећу ? ... — Па нисам ја њој затајала своју чврсту намеру, да некад одем у манастир, ако бих била несретна те сама остала у свету; да сравнимо та два иожртвовања, зар није ово, за које ми се сад даје прилика, узвигаеније, побожније, привлачније, мање себично, него иросто одрећи се живота те као учитељица живети за друге? Дужим чекањем бих можда у питање довела заслугу и доброчинство свога поступка; ко зна, да ли не ће господин с1е Еоиуегеу међу тим опет једаред доћи до таква очајања, као гато је било оно јучерагање; ко зна, да ли ће онда опет мати његова на време дознати за то те он тога пута не ће подлећи свом очајању? Толико је било сигурно, да би ми чекање отело најбољи део моје награде, радост, коју сам ја изгледала, што ћу тај кукавни свет наједаред из највеће туге видети премештен у ненадну срећу, гато ћу ја бити узрок тој срећи и што ћу као анђео светлости улегнути у њихов тавни живот . .. тај једини час мога живота мораће прогалости, садагањости и будућности дати мира, дражи и утехе од неизмерне вредности. Добру моју мајку убедигае најзад ти моји разлози. Дабогме да је било суза тма божја. — Еј, јадно моје чедо, прогааптала је напослетку, свет ће рећи за нас, да смо луде. — То су лудости, одговорим ја, које мора благословити благи Бог. — Допугатам, потврди моја мајка — али сад има још друга једна тегакоћа, које сам се сетила. — А каква то? — Еако да се у том споразумемо с матером и са сином?... За матер морам рећи титоје истина; кад ми је поверила несрећну страст свога сина, ни за час није догала на ту — иначе одиста непојмљиву — мисао, да се Вас двоје узмете; зацело и господин <1е Еоиуегсу не мисли на то ... и то служи на част његову здравом разуму .. . али онда . .. пгга да се ради . . . Мораћега им се понудити, мораћега им се с неба па у ребра бацити у загрљај... То не може бити, кћери моја . . . то никако не пристоји! — Али, мајко, кад извесно знамо, да нас не ће одбити ? — Охо, само би јога то фалило!.. . Свакако је то тешко, веома тешко преговарање! — Повери то мени, мајко! — За што не? Кад смо и онако до грше већ утонули у то, морамо се и даље давити . .. Но свакако мислим, да ћеш се најпре обратити матери. — То се рачуме! одговорим ја.