Стражилово

588

груди сјем њихове ствари. Никакав потлаченик не ће заслужити њихова сажаљења, јер су они пренатили сваку невољу и претрпјели свако тлачење. Еад се цијели свијет одушевљавао за грчком независношћу, коју је овјенчала успомена прослављених пјесника старинскијех а опјевала муза првих модерних пјесника, Срби се не макоше, премда је грчки непријатељ и њихов непријатељ, јер су знали да би их велико грчко царство могло потчинити трајнијем госпоству, него ли турско бјеше, те их лишити сјајне будућности, да буду глава хришћанскијем народима на Истоку. А кад се мухамеданци у Босни, крв њихове крви, подигоше на Турке, Србија није кренула у помоћ, изговором, што су били стари одметници и издајице отаџбине у несрећном косовском боју. Тако нема народа, који би се био знао боље окористити свијем повољнијем, а уклонити се од неповољнијех прилика. Политику рускога царства на Истоку, како је засновао Петар Велики, српски народ је схватио онијем дивнијем инстипктом Цекијех птица, које унапријед осјете и јаве вијор на брду, олују на Оцеану. Погнута до црне земље, знала је Србија да се листо исправи, кад је уочила згоду, да би могла пријећи из ропства у слободу. Нико није као она иознавао моћ и слабост турску. Нико, као Србија и Срби, није се окористио човјекољубивом и реформаторском политиком Јосифа II, цара аустријског. Нико као овај ванредни народ, својим јунаком Карађорђем, није се борио против султана, кад у почетку овог вијека јевропске прилике утријеше пуг побједи. Нико до Србија, од Милоша, који је био оруђе у рукама силника, не шћаше учинити апосгола и спаситеља. Историја њезине независности сличи епопеји из јуначкијех времена, ио величанственој храбрости, којом блиста свака страница јој; а пуна је политичке ноуке, са вјеиггине и опрезности, којом је у њој испреплетено јунаштво. Само је тако дваС франи,уеког ^ >■

наесте године овога вијека, кад је Русија остави својој судбини а на милост и немилост Турчину, могла Србија, посрћући и устајући, како јој је кад срећа помагала. борећи се или уговарајући, како јој је кад требало, кајући се или пркосећи, мученица или ропкиња, у некијем згодама пуна храбрости баснословне, а у другијема опрезности дивније и од саме јој храбрости, с днвљачком смјелошћу а увиђавношћу мудрачком; само је тако могла Србија постати народом, који, премда је плаћао данак Турској, бијаше опет независан, те постићи да јој Европа зајамчи опстанак и учини на руку у тежњама за величином, које јој дух прожимљу, након толиког понижења и робовања на плодном и тајанственом Истоку. Ипак српски народ, у тешкој задаћи самоуправе, није показао ону вјештину и истрајност, којом се бијаше прославио у ратовима за независносг. Он, који је толико побједа над својим љутим душманима однио, једва може да своје рођене страсти побједи. Источна деспотија, којој као да бијаше нестало трага побјеђењем Турака, понавља се сада у његовој средини и на све стране замећу се уроте Министри плету мреже против владалаца, владаоци против слободе. Србијански устав 1835 године показује најивност свога народа. Раме уз раме с аутокрацијом дато је у њему мјесто демагогији; покрај аристократске олигархије варварски комунизам; покрај источњачке патријархалности западњачка демокрација. Институције мијењају се по самовољи владалаца, корупција продире у народни живот, али му спољашност осгаје једнако сурова и неуглађена. Саборисања нијесу друго, до ли прости перијодични сасганци посланика, који трају по неколико дана, а на којима се слијепо извршују зановијести или састављају јалови протести. Нека би јаки Бог дао, да данашњи краљ Србије буде боље среће од својијех претходника ! ;.< т Марко Цар

ГРИЛПАРЦЕРОВА „САФА"

Еао што је књижевном успеху „Прабабе" са свим шкодило то, што су је крстили судбинском трагедијом, тако је и за „Сафу" било опасно то, што су

многи узели ствар тако, као да се ту старија жена заљубљује у куд и камо млађег човека. Да се одиста, као што су узели и највиђенији литерарни исто-